Шта то беше стопирање

Стицајем околности нашао сам се у малом месту Прислоница, између Чачка и Горњег Милановца. Мада је имала таблу и тиме озваничена, аутобуску станицу су аутобуси игнорисали и пролазили као да је нема. За моје махање руком возачи нису хајали. Нисам имао други избор – обе поменуте вароши биле су подалеке – него да покушам стопирање. Нико није хајао, сви су пролазили пуном брзином. Било је подневно време, сунце је пржило, ризично је бити на тој врелини и младима, а камоли неком ко је зашао у девету деценију.

Након подужег залудног чекања на нечију добру вољу, одлучих да се јавим неком пријатељу у Београд да дође по мене, иако је стотинак километара повелико растојање. Таман да се латим телефона, стаде ауто и младић – у поређењу са мном – љубазно позва. Из кратког разговора који је у том тренутку с неким обавио разабрах део реченице – ево, идем на снимање, баш сам примио да повезем једног господина. Изустих „видим да сте из уметничких кругова”, упознасмо смо се и, колико је то могуће у сат и по, попричасмо о уметности и разним актуелним темама. Био је то глумац Игор Боројевић, првак Ужичког позоришта, кренуо је у Београд на снимање неке ТВ серије.

Пре но што смо се упустили у ћаскање захвалих се на његовој љубазности и испричах како је некад давно, пре пола столећа, стопирање било свакодневна појава. Често сам га користио као млад писац и новинар – сваки други, најдаље трећи ауто би стао. Тако је било до распада Југославије, кад се изгубило поверење и међу народима и међу појединцима. Сада се ретко успут прими и мајка с дететом или безопасни „старац Фочо од стотину лета”. Сложили смо се да је нестала емпатија и према ближњима, а камоли према невољницима намерницима.

Пружих возачу новац који сам спремио за аутобуску карту, али он то енергично, скоро љутито, одби: ауто-стоп се не плаћа, то је гест добре воље.

Пожелех на растанку већ угледном глумцу нове успехе, а на основу његове ренесансне знатижеље – дотакли смо се успут и Шекспира, Толстоја и Чехова – уверен сам да ће врхунски остварити и најзахтевније улоге.

Витомир Теофиловић,
књижевник, Београд