Припреме за пренос власти у САД

Од нашег сталног дописника

Вашингтон, 2. новембра – У верским храмовима и по кућама, Американци данас имају специјалну молбу Свевишњем: да помогне њиховом фавориту да победи на председничким изборима. Једни га преклињу да подупре демократу Барака Обаму (47), други – да помогне републиканцу Џону Мекејну (72) коме се у анкетама „не пише добро”.

Поједини духовни пастири не крију политичку склоност па позивају стадо на непрестане молитве да им се услише изборне жеље. Нарочито су у томе предани мекејновци, слутећи да њихов фаворит до победе може да дође„само уз Божју помоћ”.

Методистички свештеник Адам Хамилтон, из Канзаса, изјавио је агенцији АП да се треба молити за будућег председника којиће битиизабран прекосутра, 4. новембра. Овај аутор књиге „Видети сиво у црно-белом свету: Мисли о религији, моралу и политици”, има у виду искушења која будућем шефу државе представљају, уз остало, и финансијска криза и лош међународни рејтинг Вашингтона, па апелује да се „сви молимо” за човека који је у тако тешкој ситуацији пожелео да стане на чело Беле куће…

Док се тражи интервенција неба, на земљи су увелико у току припреме за пренос власти. Јер, предстоји вероватно најделикатнија транзиција у новијој историји Америке – сугеришу хроничари.

„Њујорк тајмсови” експерти сугеришу да би пренос власти с Џорџа Буша млађег (62) на Обаму или Мекејна могао да буде „најизазовнији у последњих 75 година” (у време велике депресије), чак више, дакле, него кад је 1974. Ричард Никсон морао да поднесе оставку због „афере Вотергејт” и при крају вијетнамског рата. Заправо, будући шеф Беле куће мораће да се носи са искушењима које одавно није имао неки лидер суперсиле – финансијски лом с којим се рвао Франклин Рузвелт (преузимајући дужност 1933), два највећа рата данашњице (Ирак и Авганистан), падом и домаћег поверења у сопствену власт и америчког престижа у свету, као и са оригиналностима сопствених биографија (Обама као први црнац или Мекејн као најстарији у првом мандату челник САД).

У таквим околностима – уз чињеницу да се власт први пут преноси после терористичких атентата 11. септембра 2001. када је овде проглашен и „глобални рат против тероризма” –прорадио је ванредни транзициони механизам. Пуном паром раде тимови и Беле куће и појединих министарстава и штабови оба председничка кандидата.

За 77 дана, од прексутрашњих избора до 20. јануара 2009. када ће на дужност ступити нови лидер, треба да се у врло ненормалним околностима приреди – нормалан пренос власти. Критикован због кризне заоставштине, Буш ипак добија признања што је одредио 14-члани Транзициони савет, на чијем челу је шеф особља Беле куће Џошуа Болтен (54), који обећава да ће тиму долазећег председника помоћи „више него било ко раније”, уз остало и да има приступ, већ првог дана после избора, најстроже поверљивим информацијама.

Транзиционе припреме Обаме, који има анкетну предност од 6-7 процената, опсежније су, тврде непосредно упућени, од Мекејнових пројеката. Заједничко им је само неколико ствари, произлази из мноштва анализа. 1. да обојица намеравају да хитно поставе новог министра финансија и надлежног за безбедносна питања, како би што пре покушали да „смире” потресе на Волстриту и предупреде „терористички шок” какав је доживео Буш; 2. исказали су при том жељу, која не изгледа остварива због мудрости предложеног, да финансијски „цар” постане Ворен Бафет, милијардер који профитира и у текућем кошмару; 3. кажу и да су спремни да превазиђу „једнопартијност” и у тим укључе појединце из ривалске странке; 4. наговестили су и да би, бар неко време, као шефа Пентагона задржали садашњег министра одбране Роберта Гејтса.

Обамин транзициони тим предводи Џон Подеста (59) који је био шеф (1998-2001) кабинета ондашњег председника Била Клинтона а сада председник Центра за амерички прогрес и гостујући професор престижног Универзитета Џорџтаун. На челу Мекејнове такве екипе је Џон Лиман (66), бивши цивилни шеф морнарице (пре четврт века, у мандату Роналда Регана) који је био и члан Комисије за испитивање околности терористичких удара (отетим путничким авионима, пре више од седам година) на Њујорк и Вашингтон.

Из оваквих појединости и „досољавања”, обе стране се труде да докажу како ни Обама ни Мекејн не би ступили у свој први председнички мандат, већ да би представљали „треће мандате” Клинтона и још актуелног Буша млађег. Обама је, међутим, просто „слистио” клинтонијанце у страначком дуелу с Хилари Клинтон, а Мекејн подсећа да „није Буш”. Обојица, наравно, не пребегавају „сурову реалност” да озбиљна држава тежи континуитету, као да је и једном и другом потребна подршка свих унутарстраначких струја…

Највероватније је да ће изборни победник комбиновати „све што је неопходно” за остварење прокламација о „унапређивању јединства” и странке и нације. А, доза те пожељности ће много мање зависити од спољних ”пророка”,а знатно више од договора „инсајдера” о – расподели „плена”.

М. Пантелић

-----------------------------------------------------------

Ко би на коју функцију

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, 2. новембра – Амерички избори постали су полигон надметања свакојаких „експерата”, попут оних који „најбоље знају” у каквом би саставу требало да наступи национални фудбалски тим. Махом у стилу – „шта је баби мило, то јој се и снило”.

У „предвиђању будућности” местимично се примењује и принцип „што горе, то боље”. У складу са изреком „уколико стварност одудара од чињеница, утолико горе по чињенице” а „боље за моју рачуницу”…

(/slika2)Овдашњи помни истраживачи признају да још не могу да докуче све тајне лавиринта кадровске политике. Усуђују се само да „типују”.

Новинари листа „Политико” и телевизије Еј-Би-Си, као и неки други медији, после прикупљених мишљења „инсајдера”, наводе да су главни кандидати за евентуалног министра спољних послова САД: масачусетски сенатор и председнички кандидат демократа на прошлим изборима Џон Кери, гувернер Њу Мексика Бил Ричардсон, па чак и републикански сенатор Ричард Лугар. „Њујорк тајмс” се уздржава од таквог предсказања. Агенција Ројтерс проширује поменуту листу на бившег Клинтоновог балканског изасланика Ричарда Холбрука, републиканског сенатора Чака Хејгела и демократског ветерана Сема Нана.

Као шефови дипломатије евентуалног Мекејновог кабинета помињу се садашњи председник Светске банке Роберт Зелик, демократски (а формално независни сенатор) Џозеф Либерман…

У тежњи да се представе као „објединитељи преко страначких међа”, штабови оба председничка кандидата наговештавају и друге „искораке”. Помиње се, између осталог, да би Обама биовољан да му министар за енергетику буде Арнолд Шварценегер: филмски „Терминатор”, републикански гувернер Калифорније, а чија је супруга – део демократског клана Кенедијевих…

М. П.

-----------------------------------------------------------

Пејлинова се примила на лажног Саркозија

Монтреал – Кандидаткиња републиканаца за потпредседника САД Сара Пејлин насела је на шалу једног канадског комичара који се преко телефона представио као француски председник Никола Саркози питајући је да ли би пристала да га поведе на лов хеликоптером. „То би било јако забавно, а истовремено бисмо могли заједно да радимо. Једним ударцем убили бисмо две муве”, рекла је гувернерка Аљаске која не крије страст према лову, пренеле су светске новинске агенције.

Прес-служба Пејлинове је одмах признала да је гувернерка насела на шалу. Током разговора снимљеног за једну радио-станицу у Монтреалу, републиканска кандидаткиња тражи од лажног Саркозија да „пољуби” своју супругу Карлу Бруни, наводећи да је „дао пуно елана својој земљи са тако лепом породицом”.

Лажни Саркози је пак Пејлиновој рекао да са својим саветником Џонијем Холидејем, познатим француским певачем, помно прати њену кампању и убеђивао је да ће и она ускоро бити председник САД. „Можда за осам година”, одговорила му је Пејлинова уз смех.

Танјуг

-----------------------------------------------------------

Путовали 15.000 километара да би гласали

Њујорк – Један амерички брачни пар превалио је пут дуг 15.000 километара, од Индије до САД, само да би могао да гласа на председничким изборима 4. новембра, јавиле су агенције.

Сузан Скот-Кер и њен супруг од летос раде у Индији и поднели су захтев да гласају у иностранству, али кад им гласачки листићи нису стигли недељу дана пре избора, направили су алтернативни план.

Купили су авионске карте и из Бангалора, где су запослени, одлетели преко Њу Делхија и Чикага у Њујорк где су уписани у бирачки списак.

Сузан Скот-Кер је „Њујорк тајмсу” рекла да сматра да је важно да изађу на изборе јер је сваки глас битан.

Жена рођена на Новом Зеланду и њен супруг рођен у Мароку тек пре годину дана су постали амерички држављани.

Бета