Демократија у опасности

Више од четири милијарде људи широм света, од Индије, преко Европске уније до САД, ове године излази на изборе тестирајући демократију чије је глобално здравље последње деценије толико нарушено да многи сматрају да би, остављена без даха, морала да буде стављена на интензивну негу.

Ратови, конфликти, трка у наоружању, клима песимизма, економске неправде, растуће социјалне и демографске неједнакости, ренесанса национализма, успони фашизма, хомофобије, ауторитарности и „нелибералних демократија”, говор мржње, страхови од прогресивних промена везани за толеранцију према различитости, борба деснице за чување националних суверенитета и традиционалних вредности религије и породице, пад поверења у институције, финансијске и мигрантске кризе, игнорисање људских и права жена и мањина, угрожене слободе медија, кампање дезинформација и лажних вести коју генерише вештачка интелигенција, тајновите технологије, манипулација јавним мњењем, корупција – дуг је списак свега што утиче да се замраче хоризонти демократије.

Квалитет демократије вратио се на нивое од пре близу четири деценије, а од 2018. више земаља назадује него што демократски напредује. Процене кажу да иако део глобалне популације има неку врсту демократије, мање од осам процената живи у „пуној демократији”. Три четвртине света је под ауторитарним режимима.

„Забринути смо због негативних ефеката које ерозија демократије има на људска права”, каже Сајмон Вокер, шеф секције за владавину права и демократију комисије УН за људска права. „Многи људи осећају се запостављено као да демократија није испунила своја обећања.”

Свет је поприлично у расулу. Избори су некада решавали политичке дилеме, барем за неко време. То више није случај. Превладава колективно неповерење, а несклад између демократије као пројекта и демократије као будућности постао је средиште кризе која се проширила Западом. Пророци апокалипсе демократије су све гласнији.

Како се доспело до овако хаотичног стања?

У првој линији криваца по правилу су политичари, али питање је који политичари. Одговор зависи од идеолошких позиција критичара. Они са либералног спектра оптужују десне популисте, националисте и ауторитарне демагоге. Они који гласају за десницу криве либерале да игноришу обичан народ и да сву моћ пребацују тржиштима и суровим корпорацијама, да отварају границе „страним” верама и културама.

„Десница је носталгична за прошлошћу. Левица је носталгична за несталом будућношћу. Радикално различити по својим циљевима, имају једну заједнички тачку: апокалиптичну машту”, пише угледни коментатор Иван Крастев, председник Центра за либералне стратегије у Софији.

Поларизација јаких емотивних набоја суспендује толеранцију. Жртва је демократије. Да је у опасности мисле и у Европској унији. Иако већина грађана ЕУ сматра да су њихове земље демократске, у Француској, Грчкој и Мађарској у то више не верују.

Слично је и у Сједињеним Државама, посебно од како је Доналд Трамп оспоравао резултате избора и одбијао да прихвати демократске норме. Председник Џо Бајден није случајно борбу демократије против аутократије прогласио за спољнополитички приоритет свог првог мандата.

Да ли демократија може да испуни очекивања оних који живе у „хибридом окружењу” док лучоноше слобода више занима профит него промоција демократије? Како регрутовати борце за слободу док се истовремено срамно кокетира са аутократама? Тако је некада било са шахом Резом Пахлавијем у Ирану или Муамером Гадафијем у Либији, тако је данас са принцем Салманом у Ријаду или Абдул Фатах ел Сисијем у Каиру. Калкулантско толерисање деспота учинило је да глобални Југ није притиснут људским правима и не занима га да се уплиће у рат у Украјини, понајмање да се солидарише са богатим и себичним Западом.

Једна од привлачности демократије је њена „реална утопија”. Рационалност технократског приступа сведеног само на тржишна предвиђања, стопе раста и статистичке табеле је сушта супротност принципима слобода, па и неизвесности које демократија подразумева.

Истинској демократији неопходна је драма, писао је Алексис де Токвил у чувеној књизи „Демократија у Америци”. „Како се избори приближавају, интриге су све активније а агитација живља и све шира. Читава нација запада у стање грознице... Чим се резултати објаве... све утихне.”

Демократија би требало да буде својеврсна колективна терапија, а како се дошло до тога да ни избори више нису гарант демократије? Све је угроженије остваривања универзалног права да грађани испољавањем слободне воље, мишљена, окупљања и удруживања учествују у јавним пословима.

„Избори губе своју уверљивост када не успеју да нас увере да се суочавамо са кризом без преседана и да је у нашој моћи да је избегнемо”, закључује Крастев размишљања о „банализацији катастрофе” која је предуслов да демократија функционише.

Демократска владавина не може само да буде за народ већ мора да потиче из народа. Избори су прилика да се власти промене, или награде, али грађани широм света су све више уверени да њихов глас не значи ништа. Отуда се чује питање може ли демократија да преживи 2024.

Демократија није само политички идеал, већ стварност која колекцијом заједничких акција треба да обезбеди слободе и просперитет. Демократије су и раније биле суочене са изазовима, а нема сумње да су ови данашњи веома озбиљни.

Либерализам је током последња два века прерастао у систем који не само да уважава индивидуално право избора, већ је инсистирао на владавини права, раздвојености три гране власти, слободном судству и медијима, слободним изборима, толеранцији. Зашто су онда аутократе у налету?

Опчињен индивидуалним, либерализам је запоставио социјалне везе које претходе индивидуалним опредељењима: етничке, религијске и припадности земљи, колективне историје и културе, породице – категоријама које се не бирају већ добијају рођењем.

Десни популисти, суверенисти, националисти или традиционалисти вешто играју на ту карту угрожавајући темеље демократије. Траже моћног вођу који ће им сачувати светиње друштва и спречити морални хаос. Ово време је на њиховој страни.

Без обзира ко све ове године победи на изборима у неких 60 држава света, демократија не сме да одустане од својих амбиција, али либерални поредак мора да буде свестан сопствених ограничења. Биће неопходне иновативне идеје да би преживео. Можда демократији недостаје – демократизација.

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa