Ухватити живот овде и сада

77. КАН

Кан – Један од најлепших филмова 77. Кана свакако је епски кинески филм „Ухваћени плимама” Ђа Жангкеа – који ће се у Србији у дистрибуцији „MegaCom Film-MCF” приказивати под насловом „Романтична генерација”. У филмском фокусу је пролазак времена као метафора важног прелазног тока у историји модерне Кине, од почетка новог миленијума до периода пандемије ковида 19 2020. године, и аутор кроз причу о једном пару који се стално мимоилази отвара простор за људе и пределе који се мењају. Убрзано и незаустављиво, под притиском економског бума и отварања Кине према Западу.

 Ђа Жангке – славни кинески сценариста, редитељ, продуцент, оснивач међународног фестивала „Прикривени тигар, скривени змај” у Пингјау и идејни творац уметничког села са филмском школом и изложбеним простором у близини родног града у покрајини Шанси, творац филмова попут „Џепароша”, „Платформе”, „Света”, „Непознатог задовољства”, „Мртве природе”, „Додира греха”, „Планине могу да оду”, „Пепео је најчистије бео”, током свог поновног боравка у Кану после вишегодишње паузе у ексклузивном разговору за „Политику” говори и о важности документовања личне перспективе и разумевања садашњег кинеског тренутка кроз историјски и филмски објектив, о позитивним и негативним ефектима културне размене између Кине и Запада, о „хватању” успомена и оснаживању кинеских жена...

Овај ваш филм није само емоционално путовање људи, то је и путовање кроз време, кроз проток времена у Кини?

Ово је такође у великој мери и путовање целог производног процеса филма. Почео сам са снимцима из 2001. године, зато што је у то време била почетна фаза дигиталног снимања и ја то користим као начин да веома погодно ухватим слике Кине у почецима нове ере, новог миленијума који смо ишчекивали веома узбуђени због онога што долази. У смислу придруживања Светској трговинској организацији и освајања кандидатуре за Олимпијске игре. Дакле, као друштво у то време смо били прилично хаотични, али се чинило да плима енергије тече и било ми је привлачно да користим дигиталну камеру.

Користите глумце као неку врсту водича кроз пределе и време промена?

Користим их за лутање и интеракцију са просторима и градовима који су идеални за снимање у исто време. Много је слика снимљено у последњих 20 година, а да их чак и нисам пажљиво погледао или стигао да их поново погледам док ковид 19 није ударио. Тада сам потпуно паузирао са свим и имао сам прилику да се изолујем и да стварно комуницирам са самим собом. И онда сам почео да гледам снимке које сам снимио у протеклих 20 година и схватио сам да је то нешто што сада треба да урадим и да све претворим у почетну тачку филма, а да нисам имао идеју какав би могао да буде његов крај.

Ваша филмска преокупација модерном историјом ваше земље чини вас својеврсним незваничним хроничарем Кине?

Не могу да кажем да сам историчар или хроничар, ја сам само редитељ. Али мислим да постоји много начина да се снимцима забележи и задржи историја и користим филм као медиј да играм своју улогу покушавајући да ухватим нешто од тога. Током процеса монтаже поставило се ту много изазова, ти двадесетогодишњи снимци су били и повезани и неповезани, веома фрагментирани. Изазов је био како монтирати или одабрати снимак и укројити га у нешто што је органски кохерентно и са неким континуитетом, тако да можемо да креирамо наратив новог филма о људским субјектима, ликовима, просторима, о природи и градовима. Створити филм без много дијалога и користи апстрактни звук како бих омогућио гледаоцима да сами интерпретирају детаље.

Кроз све ово што смо видели ви сте некако емотивно ухватили и себе иако сте иза објектива камере?

Јесте, емоције које сам имао као филмски стваралац током ових различитих година прављења филмова и снимања ових различитих слика. Ово заиста документује моју сопствену перспективу, сопствену субјективност као ствараоца у различитим временима. Било је важно за мене као филмског ствараоца који покушава да ухвати овде и сада, посебно када смо сви у Кини доживели толико промена и трансформација у последњих 20 година – политичких, економских, технолошких. Као друштво ми идемо тренутно у оно што зовемо преоптерећењем информацијама. И онда, са овим конкретним контекстом, како ћете разумети шта се тренутно дешава, а да се не осврнете уназад, да не користите историјску перспективу да бисте испитали где смо били и где смо сада. Без тога нећемо моћи јасно да сагледамо изазове са којима се тренутно суочавамо.

Видимо у филму све промене и уочавамо велики утицај западне културе у данашњој Кини, какво је ваше мишљење о томе?

Од 2001. почиње део глобализације и видите да се Кина отвара и има велику економску трансформацију, са приливом брендова и филмова из западних друштава, што има огроман утицај на кинеско друштво. То су и добри и не тако добри утицаји. Ови не баш добри утицаји подразумевају долазак новог концепта конзумерства, а то није нешто на шта смо били навикли у прошлости. Али, чинило се да постоји и позитивна страна утицаја које видимо, јер ти нови концепти заједно са глобализацијом и вестернизацијом уносе у Кину и буђење женске свести и религијских слобода.

Да, у филму видимо и цркву, али и главну јунакињу која се ослања сама на себе?

У почетку је моја јунакиња, млада, наивна, размишља о томе да њена дефиниција личности мора да се ослања на романтичан однос са мушкарцем који јој се допада и којег стално покушава да нађе. Када је донела свесну одлуку да је готово, то симболизује њену трансформацију. Коначно схватање да треба да живи достојанствен живот не ослањајући се ни на кога осим на себе. И можете је видети на крају филма као независну, снажну женску особу која покушава да живи своју истину. Има свој живот и веома снажан осећај индивидуалне виталности. Не треба јој мушкарац, па чак ни породица, али истовремено има и тугу. И то је део западног или новог концепта који је уведен у Кину – то да неко иде кроз живот сам не ослањајући се ни на коју врсту међуљудских односа.

Све већа отуђеност?

Да, а и то је врста промена у Кини које желим да прикажем у овом мом филму.

Постоји ли Мао Цедунг у данашњој Кини још на неки начин осим на нагорелом портрету?

Последњих година у Кини можете поново видите постере са Маовим портретима и то нешто значи и сигнализира. Нисам желео да имам дихотомизовану идеју о томе шта се уводи као западњачка идеја. Мислим да су то веома хуманистичке идеје које сви делимо. И мислим да је то више идеја модерности. Шта значи живети у модерном друштву да цео свет чита и размишља о овој дихотомизацији Истока и Запада? Али, да, има људи који се поново окрећу Маовим идејама и филозофији. Данас је у Кини све много сређеније, али људи су изгубили страст и мотивацију. Ово се провлачи кроз филм као мој лични осећај. То је оно кроз шта сам прошао, али верујем да је то и уобичајена емоција међу људима у Кини.

После толико дугих пандемијских година поново сте се вратили у Кан? И ваш фестивал у Пингјау ће поново угостити странце?

Први пут после шест година сам у Кану и за кинеске ауторе је важно да покажемо свету да нисмо стали, да никада нисмо престали да снимамо и причамо наше приче и да никада нисмо изгубили храброст. Пингјао фестивал ће поново угостити странце. Ви сте били један од пионира на мом фестивалу од првог издања па све до пандемије и знате са колико труда и успеха смо га градили и изградили. Дошли бисте поново?

Наравно, не треба ми виза па ми је лако да вам дођем.

Да, ми са Србијом имамо безвизни режим и то је веома добро.

Знате да је ваш председник Си Ђинпинг тик пред Кан боравио у Београду?

Да, видео сам то у свим нашим медијима. Србија је пријатељска земља и волим да имам ваше филмове на мом фестивалу...