Огорчење у Сарајеву због слабе подршке у ГС УН

Од нашег сталног дописника
Бањалука – „Срби су можда изгубили гласање о резолуцији о Сребреници у Генералној скупштини УН, али Сједињене Државе, Немачка и остали предлагачи нису добили подршку коју су очекивали од других земаља”, резимира за београдске медије Тимоти Лес, истраживач у Центру за геополитику Универзитета у Кембриџу, преноси Радио-телевизија РС.

Већ у првим данима после усвајања резолуције испоставило се да предвиђања предлагача нису била довољно промишљена, осим ако циљ није био подгревање неповерења. Последице су се показале проблематичним за односе у БиХ.

На пример, из Бањалуке, одакле су и раније довођени у питање наратив Сарајева о размерама страдања у јулу 1995. године и квалификација злочина, сада, сем најаве о понуди другом ентитету за мирни разлаз, најављују и штампање брошуре са списком живих особа које се налазе на попису жртава у Поточарима.

Док се у Сарајеву неки политичари понашају славодобитно, а међу њима и бошњачки члан Председништва БиХ Денис Бећировић, уверавајући да је „БиХ убедљиво победила”, у тамошњој јавности је букнуло огорчење. „Од 193 земље, 109 није било за резолуцију, 84 јесте. И какав је то успех?”, пита познати новинар Сенад Хаџифејзовић, који сматра да Сребреница, као и Руанда, „тражи консензус, један глас читавог света”.

У анализама се углавном претпоставља да су западне земље унапред биле упознате с исходом резолуције, превасходно због преданог ангажмана српске дипломатије, која је свету успела да објасни важност инклузивности у осетљивим питањима.

Зато су предлагачи прешли на резервни план. Схвативши да у Генералној скупштини УН неће бити консензуса за резолуцију, или макар двотрећинске већине, вероватно су се изненадили кад су схватили да неће имати чак ни просту већину. Из тог разлога је резолуција у Генералној скупштини УН морала бити заведена као „неважно питање”, то јест међу „остала питања” како би се у техничком и процедуралном смислу омогућило њено усвајање, чак и без потребе за простом већином.

Сасвим је извесно да су и бошњачки лидери морали да буду упознати с планом смештања резолуције под ставку „остало” и да су и сами на то дали пристанак. Дугорочни исход „тајне операције” остаје неизвестан, јер постоји уверење да ће резолуција, као необавезујући документ, бити стални пратилац обележавања 11. јула – полуинтернационализујући сећање на сребренички масакр. Није тешко претпоставити ни то да ће се Бошњаци сваке године суочавати с подсећањем на начин на који је она усвојена – мимо дејтонских институција и неуставном злоупотребом дипломатске мреже, али и на то с колико је бледом подршком изгласана. Тиме ће се из перспективе Бањалуке доводити у питање комплетан бошњачки наратив о сребреничком страдању. Председник РС Милорад Додик каже да „данас чак 109 држава света не подржава Бећировићеву верзију догађаја у Сребреници у јулу 1995. и практично оспорава одлуке суда које су основале управо УН”.