Вива Запата и Горан Бреговић

Специјално за „Политику”
Мелбурн – Колико Битеф и даље успева да у Београд доведе врхунска уметничка остварења, на светској сцени најбоље се види из поређења са неким од фестивала који располажу сличним материјалним средствима. Узмимо за пример Мелбурн. „Трагедија Ендогонидија” у режији Ромеа Кастелучија је октобра 2006. године испунила мелбурнску фестивалску публику дивљењем према уметницима који су феномен насиља представили са свом аутентичношћу једног неизрециво болног животног искуства. Већ следећег септембра, та иста представа (део пројекта, „Берлин 04”) већ је играна на Битефу.

Гран при је тада, међутим, понела једна друга представа – „Три”, у извођењу чувене играчке компаније Батшева из Израела. Ове, 2008. године, Батшева је у Мелбурну, на Фестивалу свих уметности (Melbourne International Arts Festival, 9-25. октобар), одиграла и „Три” и ново дело – „Макс”, које још дубље понире у тајне личности мада се служи далеко сведенијим језиком.

Оно што доноси признања кореографу Охаду Нахарину и играчима које креативно води, не оглушујући се о њихове идеје, јесте домет новог сценског језика. Названа гага, Нахаринова техника оштрих, угластих покрета праћена је само привидном променом костима уз помоћ светла, раније коришћеног искључиво за промену амбијента и атмосфере. Чак и небројено пута измаштавана промена сцене решена је на нови начин, без прикривања, у покрету: док једна група напушта сцену газећи одсечно, целим стопалом, друга је већ на њој и игра се наставља, без паузе. За разлику од „Три” где је музика била стално присутна, а распон динамике скакао од једва чујног до „Бич Бојса”, „Макс” се претежно игра у тишини. Звук корака, повремени ударац дланом или песницом о тело и тек покоји музички фрагменат, кратак као наговештај, једина су пратња игре која као да припада неком далеком, праисконском времену, наталоженом у људским генима, у подсвести, у свему неухватљивом.

Набој у публици је растао постепено. У почетку, тишину је нарушавало упорно кашљање, од нервозе појединаца трпело је читаво гледалиште, да би тек негде на половини представе одједном завладала мукла тишина. Покрет је, намах је свима постало јасно, био израз духовности, људског стања или емоција, а не путоказ радње. Древни корени једног народа били су корени сваког појединца. Овације на крају представе дале су одушка узвишеном осећању заједништва, проистеклом из свести о потенцијалу човека пречесто негираног ратовима и насиљем.

Уметничком директору фестивала, Кристи Едмундс, ово је четврта и вероватно последња селекција. Кад се погасе фестивалска светла, престаће да важи и уговор ове Американке, захваљујући којој су Мелбуржани видели комплетну заоставштину Мерса Канингама и Џона Кејџа (прошле године), као и досадашње радове легендарне уметнице, писца и фотографа Пати Смит (ове године). Од малобројних аустралијских уметника уврштених у главни програм Фестивала, највише очекивања је побудила опера Лизе Лим „Навигатор”, ново дело чије режије се прихватио, по многима најзанимљивији и најсмелији аустралијски редитељ, Бари Коски.Хваљен и оспораван, Коски данас време претежно проводи на немачком говорном подручју, где махом режира оперска дела. Монтевердијево „Крунисање Помпеје” које је поставио у бечком Шаушпилхаусу, приказано је 2007. године на фестивалу у Единбургу, а од 2012. Коски ће преузети место уметничког директора берлинске Комичне опере.

(/slika2)Опера „Навигатор” је доживела делимичан успех, пре свега, његовом заслугом. Замишљена као спој паганског изобиља и савремених тековина, она призива оно анимално у човеку, али покушај да се ономатопеја повеже са дисонанцом претрпела је потпун неуспех. Лим недостаје занатско умеће, па је њена оригинална идеја више деловала као пародија него као уметнички пробој. Оно што је делу недостајало на музичкој основи, добило је на сценској. Везу између богова плодности и сексуалности, као и дифузно поимање мита у време постмодерне, Коски је дочарао ликовним квалитетом сценских решења и смелим глумачким алузијама. Простор за игру је био плитак, а позадина подељена на четири паноа, два у знаку реализма, два апстрактна, магијска. Певачи су носили маске, прелазили су из једне високостилизоване и смишљено статичне позе у другу, једино је остало питање да ли би ико од њих прихватио да пева тако тешке партије у онако немогућим позама дуже од три представе, колико су одиграли на Фестивалу.

Тежња за повезивањем дисциплина је најчешћа тенденција која се приметила на овогодишњем фестивалу свих уметности у Мелбурну. Филип Глас је представио ново дело „Књигу о чежњи” (Book of Longing), састављено од 22 кратке, претежно вокалне композиције, инспирисане стиховима и музиком Леонарда Коена. Пројекције Коенових цртежа смењивале су се у централном раму, окруженом многобројним сликама, као у соби неког колекционара. Језик минимализма, чији је Глас истакнути представник, савршено је одговарао духу и темама Коеновог дела, а сценски ефекти и беспрекорни извођачи су унели динамику која је већином недостајала музици.

Највеће изненађење до сада приредио је ипак мексички „Teatro de Ciertos Habitantes”. Акциони неми филм из 1919. године „Ел аутомовил грис”, који је у оно доба постао преконоћи хит, приказан је у целини, а три глумца под рефлекторима и виртуозни пијаниста донели су звучну надградњу, шармом и драматиком достојних једног Чарлија Чаплина. Мада је језик највећим делом био јапански, а само местимично шпански и енглески, публика се од срца смејала, уживајући у духовитој синхронизацији једног од првих гангстерских филмова и вокалне глуме у духу јапанске Бенши традиције. Авантуре лопова из времена Запате и његових револуционара надмашио је, по снази емоција, једино Горан Бреговић на концерту „Свадбених и погребних прича и песама” из наших крајева. Пред крај, сви су били на ногама и сви су играли, и Срби и Аустралијанци.