Приче из шабачке берберске радионице

Као и многи бербери који су живели и радили у Шапцу, и Милан Беквалац је рођени Пречанин, како су Шапчани волели да назову људе који су рођени с леве обале Саве. Још пре Другог светског рата као берберски радник био је левичарски настројен. Учествовао је у свим активностима за побољшање положаја и права радника. По избијању Другог светског рата пријавио се међу првима и 1941. године се прикључио народноослободилачком покрету. У Трећу подгоричку чету ступио је 4. септембра. Читаву 1941. годину борио се у свим биткама Ваљевско-партизанског одреда и с остацима Мачванског одреда у ноћи између 5. и 6. марта 1941. прешао у Босну. У Фочи су се сусрели с Главним штабом.

Знајући да је Милан Беквалац берберин, а како је друг Тито имао потребу за шишањем, позван је да подшиша и друга Тита. Милан није имао сав потребан берберски алат. Маказе и остало позајмио је од војничких болничара. Приликом подшишивања, друг Тито је Милану ставио примедбу: „Слушај, мајсторе, ово нешто чупа! Није у реду!” А Милан му на то одговори: „Ја, друже Тито, нисам дошао да будем берберин, да шишам и бријем. Дошао сам да се борим против окупатора и домаћих издајника!”

Последњи пут Милан Беквалац је подшишао Тита у Јајцу 1943, пред Друго заседање АВНОЈ-а. После рата је пензионисан у чину капетана и тада је почео његов прави пензионерски и шабачки живот, уз обнављање старих колегијалних веза, у којима је предњачио Петар Пушић, тада већ глумац, а његов колега. Милина је било погледати, у слободно време шетњи, Петра Пушића и Милана Беквалца, који се до краја живота нису раздвајали.

А у том Шабачком позоришту Петар Пушић је већ затекао провереног берберског радника Александра Поповића, глумца, а касније познатог власуљара и шминкера споменутог Шабачког позоришта. Поповића је познати редитељ Александар Огњеновић ангажовао за улоге у представама „Силе” Добрице Ћосића, а да чудо буде веће, његова друга улога је била „за многе друге превелик залогај”, а он се показао и доказао у „Богојављенској ноћи”, драми легендарног Шекспира, у којој је глумио Фавијана, слугу на двору Оливија. Да иронија буде већа, многи глумци проведу цео радни век у чежњи да глуме Шекспира, а Александар је имао срећу да то постигне већ на почетку глумачке каријере.

Александар Поповић, глумац, завршио је радни век као професионални власуљар и шминкер, и дан-данас је веома радо виђен у позоришту „Љубиша Јовановић”, а ако затреба, у сваком тренутку је расположен да пружи сваку врсту помоћи. Петар Пушић и Александар Поповић, може се слободно рећи, уметници берберског умећа, дали су велики допринос и позоришној култури нашега града.

Живан Јеремић,
берберски мајстор у пензији