СРБИЈА У ПК УТОПИЈИ

Ових дана је ЛДП у Скупштини поднео предлог закона о дискриминацији. То је згодан повод да наставимо прошлонедељну причу о политичкој коректности (ПК).

Сви знамо за случајеве дискриминације у овој земљи. Ако имате више од педесет година и остали сте без посла – немојте га ни тражити. Ако имате бебу у стомаку – немате више посао. Ако сте тамнопути и тражите стан – "баш сад смо га издали".

Болест свакако постоји. Али, какав лек се предлаже? Овај закон је веома љут лек. Ако имате перут, после таквог лека бићете ослобођени перути. Али, бићете ослобођени и косе. А и кожа главе ће вам чудно изгледати.

И заиста, овај закон је диван пример ПК апсолутизма. Као прво, дискриминација се тако дефинише да се уједно врши редефиниција низа других друштвених установа. Дискриминација је сада "ускраћивање права" неком лицу "због његовог личног својства" – "расе (...), пола, полног идентитета, сексуалне опредељености" итд., ако се иста права "у истој или сличној ситуацији не ускраћују другом лицу" (чл. 2 и 7). Ако се мушкарцу и жени не ускраћује право на склапање брака, онда се то не сме ускратити ни двојици мушкараца. Али, то је супротно дефиницији брака као "заједнице мушкарца и жене" (Закон о браку, чл. 3)? Није важно, по кратком поступку, без икакве расправе, то се овим законом мења. Јер, матичар који одбије да склопи брак између два мушкарца, по овом закону може бити кажњен, као и социјални радник који одбије да да дете на усвајање хомосексуалном пару. Хоћете легализацију хомосексуалних бракова и усвајања? Онда би о томе можда ипак требало поразговарати. А не да се Србија декретом и без расправе уводи у ПК утопију.

Друго, закон уводи "претпоставку кривице". Не доказује дискриминацију онај ко тврди да је она почињена, него је на ономе ко је оптужен да доказује да није било дискриминације! (чл. 30). Ако социјални радник не да дете на усвајање хомосексуалном пару и они га туже, неће тужитељи доказивати да су били дискриминисани, већ ће социјални радник морати да доказује да их није дискриминисао! Не знам само која ће се врста доказа тражити. Али знам које су последице: сви ће желети да избегну невоље. Професори ће избегавати да на испиту оборе, рецимо, студенткиње (да то није дискриминација по полу?); саобраћајци неће наплаћивати казне, рецимо, дебелима (можда је то дискриминација по изгледу?); фудбалске судије неће свирати фаул, рецимо, Кинезима (дискриминација по раси?) итд.

Треће, уводи се установа "НВО агента-провокатора" који се зове "добровољни испитивач дискриминације" (чл. 2). Он ће ваљда ићи наоколо прерушен у трансвеститу или нашминкан као црнац и проверавати да ли одговорна лица поштују закон. Ако се агенту-провокатору било шта учини сумњивим, тачније, ако му се "учини вероватним да је претрпео акт дискриминације" (чл. 30), он ће поднети тужбу, па нека онда тужени лепо изволи да доказује да је невин.

Четврто, уводи се тзв. позитивна дискриминација (чл. 6). Поједине мањине имају право да буду привилеговане "у циљу побољшања њиховог положаја". То се најчешће своди на неку врсту гарантованих квота. Своју квоту, у САД, уз расне и етничке мањине, захтевају и сексуалне. "Кокус геј и лезбејских Американаца" у ДС изашао је недавно са захтевом да 6-7 одсто делегата на конвенцији која ће, 2008. године, изабрати председничког кандидата, буду хомосексуалци. Незгода са квотама је, међутим, што су оне увек произвољне. Није јасно ко све треба да има и колику квоту? Колико дати женама? Колико етничким мањинама? Колико осталима? Али, оно што је сигурно, јесте да увођење квота смањује такмичење према способности и ствара "резервисане домене" на основу "личних својстава". Дискриминација се, тако, лечи институционализацијом нове дискриминације која само фиксира стару. А једину корист има елита која лакше запоседа привилеговане положаје. Док елита по "Хајатима" расправља о "стратегији борбе против сиромаштва", њихови сународници и даље живе по фавелама. Јер, ако нестану фавеле, чиме ће се елита бавити?

И пето, закон под дискриминацијом подразумева свако изражавање "мизогиније" или "хомофобије" при чему су ови појмови безобални. Рецимо, дискриминација је "подржавање и поступање по друштвеним и културним обрасцима понашања који изражавају предрасуде, обичаје и друге праксе који су утемељени у идеји (...)стереотипних улога полова" (чл. 16). Ако, дакле, кажете или урадите било шта што нека НВО активисткиња буде оценила као "подршка стереотипним улогама полова", тешко вама! Ми још не можемо ни замислити шта све то може бити. Али борци против хомофобије и мизогиније су паметни. Недавно су у Калифорнији утврдили да само помињање "маме и тате" у уџбеницима представља подршку хомофобичним стереотипима ("24 часа", 19. 10, стр. 13). Од сада се мама и тата имају звати "партнерима"!

Сви смо се смејали сјајној књизи ,,Лепосава", у којој је Павле Ћосић описао Србију у ПК утопији. Тамо се људи из фавела морају звати: "равноправни индоевропски грађани југоисточно-азијског порекла", а Ада Циганлија је "Ада равноправних грађана". Након доношења оваквог закона више се нећемо смејати ПК утопији. Живећемо је.