Водоторањ – чудесан објекат неспојивих елемената

Суботица – Радови на обнови Водоторња су при крају и једном од симбола Палића постепено је враћен првобитни изглед. Све радове који теку од августа прошле године непрекидно је надгледао Миодраг Младеновић, архитекта-конзерватор, чији је пројекат обнове Водоторња прихваћен пре две године на јавном конкурсу.

„Са радошћу сам прихватио да радим специфичан објекат, али када сам стао испред њега прво осећање је било страх од његове неухватљивости. Он има округле основе, купаста кубета, параболоидна, све је то требало премерити, снимити и специфицирати шта је све потребно да се уради. А, пре свега, требало је схватити о чему је овде реч, шта овај објекат говори”, прича Младеновић за „Политику”.

У којој мери је реч о комплексном објекту сликовито представља примером: тешко би било у смислену реченицу уклопити појмове као што је трамвајска станица, капија парка Палића и водоторањ. Архитектонски и конструкторски пар Марцел Комор и Деже Јакаб, који су пре више од једног века пројектовали низ знаменитих суботичких здања попут Градске куће, Синагоге, Велике терасе на Палићу показао је да за њих нема малих послова. „Они су успели да направе чудесан објекат од три неспојива елемента”, каже Младеновић. Али Водоторањ, завршен 1910. године, био је нагризен временом, као и појединим неодговарајућим санацијама.

„Мој први задатак био је да констатујем стање, и оно је било врло лоше. Стубови трамвајског стајалишта од дрвеног масива су попуцали, нападнути инсектима, и у сарадњи са предузећем „Парк Палић” схватили смо да овде има елемената да ово није само заштићено културно добро, већ културно добро од изузетног значаја. Зато смо приступили обнови на начин да сачувамо што више од затеченог. Све што је могло да буде сачувано, није замењено новим, већ су сви елементи очишћени, третирани биоцидима, како би се уништили патогени организми. Урађена је консолидација елемената, инјектирањем смо јачали унутрашњост и све се завршавало реконструкцијом дрвених елемената, испуњавањем напрслина и оштећења”, набраја Младеновић. Некада су Комор и Јакаб на располагању имали низ врхунских мајстора, данас је сав занатски посао био поверен конзерваторима те су у спасавању објекта учествовали вајари и сликари Владимир Миловановић, Јован Бешлин и Мирко Одаловић. Извођач послова је „Орнамент инвест инжењеринг” из Београда.

Посебна пажња посвећена је одређивању оригиналне боје објекта на који су током година само наношени нови слојеви фарбе, без скидања претходног. Младеновић је дошао до првог наноса боје и одредио тон којим је некада била префарбана како би то остало потоњим генерацијама.

„Овде су коришћени боје и материјали из фабрике ’Што’ у Немачкој и ми смо скенирали боју, послали им и они је имају у својој архиви и зове се ’палићкоцрвена’” каже Младеновић. Сада је из фабрике наручена нова количина боје како би Водоторањ повратио свој изворни изглед.

Много времена и енергије било је потребно и да се пронађе одговарајућа шиндра, и пронађена је у Босни и Херцеговини, на планини Звијезда код младог мајстора који је неколико недеља и физички био недоступан због јаке зиме у том крају.

За Миодрага Младеновића није било важно само вратити стари изглед објекта, већ разумети и поруке које својом формом и украсима шаље. Како је из Панчева, одраније му је познато градитељско стваралаштво Секељ Мађара, а проучавање везано за Водоторањ за резултат има и текст књиге коју би ускоро требао да објави. У њој је, између осталог, и детаљ о пореклу палићке црвене боје.

„Њен извор је у технологији коју су користили Хуни. Они су своје шаторе, јурте, градили од прућа обложеног чојом. Пошто у степи није било дрвећа и прућа, то је био дефицитаран материјал, зато су то пруће штитили од влаге и инсеката тако што су смешу глине и коњске крви утрљавали у дрво и онда глачали до сјаја. Тако су добили специфичну нијансу боје, а Комор и Јакаб су то унели у своје градитељство”, каже Младеновић.

И, на крају, Водоторањ, који није само то, оправдао је своје име. На врху куле је цистерна, а Младеновић каже да су и ту урађена технички интересантна решења којом је она обезбеђена од дејства хоризонталних сила. „Све је урађено филигрански, све је еластичним везама повезано за дрвену конструкцију”, каже.