Било је као први Србин на Месецу

„Ово је мали корак за мене, али велики за човечанство”, изјавио је космонаут који је први крочио на месец. Срби би после гласања на ГС УН могли да кажу: „Ово је мали корак за нас, али велики у стварању мултиполарног света.” Претерујемо!? Као што речени храбри космонаут није напросто купио карту за редовни транспланетарни лет, тако ни храбри Срби нису произвели глобални преокрет, али јесу тестирали актуелни однос глобалних снага САД, Русија и Кина.

Како опада моћ доскора једине суперсиле, опада и послушност њених клијената. Они који осете прави моменат придружују се победницима, они који закасне деле судбину поражених и презрење, они који предњаче заслужују славу и поштовање свих. На тој скали су се распоредили они који су ономад гласали за, као и они који су гласали против, били суздржани или изашли из сале.

Чим је седница ГС УН о резолуцији о геноциду у Сребреници била премијерно заказана, Додик је најавио да ће Српска 30 дана потом предложити комшијама у БиХ мирно раздруживање и понудити им одговарајући споразум. Пошто је резолуција на глобалном форуму неславно прошла са мањинском подршком, амбасадор САД у Сарајеву га је изгледа озбиљније схватио: „Не постоји завера да се укине Српска” (лажна утеха!); „Њено раздруживање неће значити њену независност ни крај БиХ већ крај РС” (претња!); „Нећемо то допустити јер није у складу са интересима САД” (безобразлук!). Једини одговор би гласио: „Екселенцијо, а шта се то вас и ваше земље уопште тиче. По Бечкој конвенцији, забрањено вам је да се мешате у послове земље домаћина. Пошто понављате недипломатске испаде, покушавате да нам диктирате с ким ћемо и о чему разговарати, чак нам и претите, прогласићемо вас непожељном особом и протерати.”

Да, али о томе одлучују заједнички органи БиХ, па се Додик ограничио да након ранијих сличних повода, Српска званично прекине комуникацију са свим америчким и британским дипломатама. По многима самоубилачки политички потез јер је Милошевић, наводно, запечатио судбину када је Цимермана предуго оставио да чека на пријем, али Српска је Додика поново изабрала. Да, постоји и међународни протекторат, али му је истекао рок трајања још пре 20 година. И да није, у већу за имплементацију мира (ПИК), има столицу и руски амбасадор јер је и премијер Черномирдин потписао и гарантовао Дејтон, а Марфи, међутим, није консултовао колегу Калабухова. Да, у БиХ, па и у Српској, налазе се снаге Еуфора, тј. НАТО-а у којима је повећан британски контингент, али председник, влада и Скупштина Српске не попуштају. Да, Додику суде у Сарајеву, али тај суд је неуставан, а оптужен је због кршења декрета Кристијана Шмита који је лажни в. п. и нема бонска овлашћења, која су такође спорна. И да их има, не би имао право да проглашава законе.

Уместо, кратко и јасно „Јенки гоу хоум”, функционери Српске размењују вербалну ватру са Марфијем и Шмитом, као и њиховим трабантима у муслиманском Сарајеву. Тешко им је да одоле да не одговоре на очигледне фалсификате и баналне лажи, а и корисно је да чињенице и аргументи допру до недовољно упућеног света, те да се одупру западној медијској доминацији. Током неуморног лобирања у Њујорку, наши нису молили, него објашњавали да је резолуција месецима писана са Бошњацима и сакривана од Срба, да у њој не спомињу српске жртве у грађанском рату, да Лагумџија не представља БиХ него само бошњачке кантоне, да се ради о бахатом игнорисању међународног права и здравог разума.

Марфи тврди да „нема завере да се укине Српска”. Не, нема је, али има Шмитова изјава преточена у закон да јој се отму преостале ентитетске надлежности, да јој се отму шуме, воде, земљиште, јавна имовина, српско име, а то је експлиците подржала администрација САД под радним задатком „Јединствена и функционална БиХ”. Бошњачка медијска и политичка елита у афекту усхићења пре гласања у ГС УН (амбасадор Лагумџија и министар Конаковић) и афекту разочарања после гласања (медијски лидер Хаџифејзовић) изрекли су се и потврдили да је циљ да се укине Српска и наплате репарације од Србије. Из угла колективног Запада да се на Србе баци морална и политичка анатема геноцидности као платформа за отимање Српске и КиМ, да се српска неутралност „натоизира” и закрпи пукотина на другој линији фронта према Русији и Кини.

Ако босански муслимани жале што су „пропустили историјску шансу”, да ли то значи и да се Србима пружа прилика да искористе своју. Тимоти Лес је тврдио да је Српска имала ту шансу за Трамповог мандата. Да ли је ово сада нова? Српска има свој устав, председника, парламент, владу, судство, полицију, компоненту у ОСА и остале државне институције. Има и ентитетске границе и нема никакве територијалне претензије према другом ентитету, па ни бошњачким кантонима. Ако не и споразумно, једнострано мирно осамостаљење је готово техничка ствар. Да би га неко спречио, могао би једино употребом силе из комшилука или споља, што се зове агресија. Уосталом, шта им је тако скарадно у раздруживању ентитета, у дисолуцији немогуће државе, међународно признате фикције, Босне која никад није постојала доли као окупациона зона или корпус сепаратом унутар већих држава! Једини одговор је да Американци који нит живе у БиХ, нит у регионалном суседству, него преко океана, нису за то.

Гласање у ГС УН је потврдило да су се времена променила на глобалном плану, да америчке иницијативе више не пролазе чак ни код свих чланица ЕУ и НАТО-а. Да исламски свет већином не подржава политику босанских муслимана који полтронски следе политику САД и у Гази. САД се понашају бахато и арогантно, као да се ништа није променило, живе у неком бившем времену униполарног света, којем је одсвирало. Од пада Берлинског зида, „краја историје”, „америчке изузетности”, „мисије да предводе читав свет”, они се више не труде да убеде, придобију, да понуде нешто заузврат, да прикрију намере, него иду ђоном, прете, уцењују, корумпирају, санкционишу, бомбардују, тако да ником не падне на памет да им се супротстави. Изолација, санкције, агресија, изручење Милошевића, пресуде Караџићу, Младићу, суђење Додику. Србија и Српска су послужиле као показна вежба за све остале да одмах без речи послушају. Али испоставило се да су послужиле и као аларм за Русију и Кину докле су САД спремне да иду, и Путин и Си спомињу да им је српска жртва дала време да се припреме.

Додик нуди да се БиХ врати на изворни Дејтонски споразум, да се направи нови договор о БиХ и најзад мирно раздруживање. Одговорила је амбасада САД да то неће допустити јер да то није у складу са њиховим интересима... А шта се нас тичу њихови интереси? Којим правом и како неће допустити? Додик јесте одмах реаговао „запаљивом реториком”, али нико, па ни он, није био изненађен, шокиран, бесан, нисмо сви скочили на ноге, изашли на улице, опколили њихово изасланство. Штавише, готово као да смо то очекивали јер смо се навикли као магарад на батине. Е у томе и јесте проблем, што су нас навикли, вишедеценијским кувањем жабе, корак по корак. Мало Србији на КиМ, мало Српској у БиХ. А ми им објашњавали да нису у праву, да нас нису схватили, да немамо лоше намере, да смо мали и нејаки, да никог не угрожавамо.

Империја у опадању у великој мери одржава доминацију на страху, на навици, на инерцији и немоћи потлачених малих земаља и народа. Замислимо шта би било да су јој сви одједном отказали послушност!? – Повукла би се јер не би могла да ратује са целим светом чак и када је била на врхунцу моћи. Иако су Срби народ бунџија, који су знали да дигну главу када други нису, они су вишедеценијском сатанизацијом успели да нам наметну комплекс инфериорности да се правдамо и доказујемо, да разговарамо о наметнутим темама, јер они диктирају дневни ред. Додик је један од ретких Срба који нема тај комплекс и зато му и суде. Да ли је заиста дефинитивно покренуо осамостаљење? Или гура БиХ да се сама од себе распадне? Или чека Трампа да опамети Бошњаке? Или одмерава подршку из Москве и Пекинга? Што се тиче Београда, из врха је речено да резолуција даје Додику аргумент за осамостаљење.

За оног космонаута са почетка приче касније је утврђено да у ствари није био на Месецу, али након америчке фрустрације што су Руси први лансирали човека у космос, холивудска инсценација је вратила самопоуздање нацији. И резолуција о Сребреници је изгласана у ГС УН, али је мањинска подршка депримирала иницијаторе и спонзоре, а осоколила народ, не само српски.

Мало ли је?!

Професор емеритус

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa