Виртуелни модели манастира Градац и Ђурђеви ступови

Манастир Градац и Ђурђеви ступови и њихове фреске из Народног музеја Србије наћи ће се на пролеће следеће године на сајту иновативне „Zeuxis VR” лабораторије (Immersive art history), виртуелно приказани у 3Д моделу и у друштву са надалеко познатим локацијама као што су Капела Медичи у Цркви Сан Лоренцо у Фиренци, у којој се налазе ренесансне Микеланђелове скулптуре или Базилика Сент Аполинере нуово у Равени, једно од најзначајнијих места византијске уметности у Италији. За то су заслужни Ида Синкевић, професорка историје уметности Лафајет колеџа из Сједињених Америчких Држава, и њени најталентованији студенти – њих четворо – и фотограф, који су протекле недеље боравили у Србији обилазећи поменуте наше манастире и музеј, снимајући све детаљно, упијајући утиске.

А како је све почело? Пројекат оживљавања културног наслеђа о којем читате постоји већ три године. Прво се на Департману за историју уметности овог колеџа кренуло са ренесансом и снимањем ренесансних споменика по целој Италији, да би ова професорка након огледних часова и увида у дигитални материјал дошла на идеју да се крене и са византијским раздобљем о којем предаје, а онда се логично надовезала и Србија као дестинација.

– Била сам свесна да византијски период нарочито у Америци може можда мало теже да прође па сам се сетила Равене, византијске престонице на Западу и кренула да осмишљавам пројекат и тражим све потребне дозволе. Када сам се обратила фонду који пројекат финансира, све је изненађујуће било одмах прихваћено. А онда сам шетајући током једне посете Србији и Народном музеју у Београду и гледајући изложене фреске дошла на идеју да се у све укључе и српске цркве и баштина. Наша земља има најлепше средњевековне и византијске споменике – прича наша саговорница и одмах одговара и на питање по ком су критеријуму одабрана баш на почетку текста поменута два српска локалитета.

– Оба су била у лошем стању, из њих су касних четрдесетих година прошлог века склонили неке фреске са зидова и те фреске су сада у Народном музеју Србије. Зато сам их одабрала. На овај начин приказаћемо манастире старе више од 800 година и то баш онаквим какви су настали. Иначе, изузетно смо лепо примљени у музеју, студенти су фотографисали фреске, а потом смо у манастирима направили њихове виртуелне моделе и тако ћемо, у ствари, вратити фреске на њихово оригинално место. Када људи дођу у музеј, приступањем линку моћи ће да отворе дигитални модел манастира и да виде где су те фреске биле смештене и како су функционисале у простору, а прилику ће добити и посетиоци манастира, који ће моћи да виде шта у њему заправо недостаје – додала је она.

Говорећи о томе како су амерички студенти доживели Србију, она нам прича да су изненађени слојевитошћу наше културе, да су обишли и Калемегдан и Храм Светог Саве, неки од њих су и плакали при сусрету са нашом баштином, која је за њих врло спиритуална, врло су емотивно доживели и наше споменике, али и природу и окружење у којем се манастири налазе.

– Када смо дошли у Градац, питала сам их шта желе прво да ураде. Они су рекли: Да ћутимо! Морам рећи да то нису ни религиозна деца, али су свим овим врло дотакнути – каже Ида Синкевић.

На сајту www.zeuxisvr.com могу, поред осталих, да се виде и урађени модели за цркве у Равени – када се уђе унутар линка за одређену локацију посетилац сајта налази се у виртуелној унутрашњости самог простора у којем може да се креће у свим правцима, да посматра простор било из подне или птичје перспективе, да се приближава зидовима и мобилијару, фрескама, мозаицима... Речју, као да је заиста унутра у датом тренутку.

Упитана да нам исприча каква су искуства из Равене и шта је било најзахтевније на терену, она радо одговара:

– Највећи проблем је био то што су то изузетно посећене цркве, а што је нама потребно да са опремом приступимо простору када је празан. Они улаз наплаћују и нису хтели да буду на губитку па смо добијали термине од шест ујутро или седам и ограничавали су нас временски до девет и дали су нам приступ у само две цркве: Сент Аполинере нуово и Сент Аполинере ин клас. С једне стране, то је само по себи било напорно, а с друге, у доба кад смо прошле године у мају тамо били, биле су поплаве. И, нашли смо се у ситуацији да смо се једва пребацили из Венеције до Равене. Возови нису радили, као ни аутобуси, могло се само до Болоње и на крају су нам из хотела у Равени који смо резервисали послали посебан превоз, своје рођаке који имају фирму која то ради. То је била једна велика авантура, студенти су били одушевљени.

Наводећи циљеве пројекта, она истиче:

– Битно је рећи да се наши студенти уметности и историје уметности овако обучавају и да они нису професионалци у домену виртуелних модела, али да се у томе одлично сналазе, они су упућени у технологију. А пројекат има два циља: педагошки и културолошки.

Ова сторија ће се, према речима Иде Синкевић, наставити јер је план да се цео Департман за историју уметности окрене оваквом виду рада са студентима како би се и оној деци која не могу да отпутују омогућило да виде значајне споменике, а и како би цео свет могао да их види.

– Врло је могуће да ће се прича са византијским периодом разгранати, да ћемо опет доћи у Србију, а да ће се колеге стручњаци за друге области и периоде упућивати на њима битне локације. Дигитализација и интернет су богатство, ми имамо нашу страницу и то би требало да отвори Србију целом свету – поручује Синкевићева, која је са студентима обишла и Студеницу и Грачаницу, али и Цркву Светог Пантелејмона у Нерезима, у Скопљу.