Свесрпски сабор и атмосфера страха

Ако о себи првенствено размишљате као о жртви,

то вас ослобађа сваке одговорности.

Јувал Ноа Харари

Васцели српски народ сутра ће чути зашто треба да буде поносан на своје световне и духовне вође, Титане борбе против сила зла и таме које пакленим заверама покушавају да обешчасте Србе и спрече Србију да из златног доба изађе још јача, развијенија и снажнија.

Свесрпски сабор Србије и Републике Српске у Београду биће прилика да Александар Вучић, Милорад Додик, патријарх Порфирије и српске вође из ближег или даљег расејања потврде јединство српског народа.

Сабор је од Ускрса померен како би његова централна тема била резолуција УН о Сребреници, која 11. јули проглашава за међународни дан сећања на лето 1995, када је војска Републике Српске у рударском месташцу на истоку Босне побила 8.000 ненаоружаних бошњачких мушкараца и младића. Међународни суд у Хагу је закључио да је то био геноцид.

Не помињући нигде геноцид, који лидер РС назива „измишљотином”, свесрпски прваци упорно су тврдили, и настављају да тврде, да је резолуција подмукао начин да се српски народ дугорочно морално дисквалификује тако што би се прогласио за геноцидан, а РС за геноцидну творевину коју треба укинути.

Злослутни план, чија би дугорочна радијација контаминирала будућност српског народа за дуга времена, свакако би заслуживао најактивнији могући отпор, али има један проблем: резолуција нигде не помиње ни Србију, ни РС, ни српски народ, и посебно истиче да одговорност не може да буде колективна већ је индивидуална.

Резолуција је изгласана па су предлагачи могли да буду задовољни што је прошла, док су противници били још задовољнији, пошто од 193 чланице УН резолуцију – мањински „против”, већински „уздржано” – није подржало 109 земаља, иако ниједна није оспорила геноцид.

Вучићева дипломатска машинерија, која је по свету капиталисала на титовском легату несврстаних, а у условима ванредног стања брујала по земљи, процењује, не без разлога, да је остварила „готово немогућ резултат”. „Битка која је поделила човечанство”, у рату који је власт измислила због оптужби које не постоје.

Вучић је постао „лидер слободног света”, грми један од његових преторијанаца. Нико није победник, реално закључује председник који је пре тога, патетично али нереално, тврдио да је у Њујорку завршио каријеру. „Многе ми ствари неће опростити, ово је био ексер у сандук.”

Резолуција је изгласана и шта би? Да ли су Срби после усвајања документа Генералне скупштине добили жиг геноцидног народа? Нису. Да ли је неко тражио укидање РС? Није. Да ли је Вучић уклоњен са политичке сцене? Није.

Зашто онда прекодрински тандем и даље хучи о завери и „аморалној” резолуцији, како је молебански назвао патријарх стављајући Српску православну цркву отворено у службу дневне политике?

Вучић је алергичан да му неко други каже шта би требало да ради, па заборавља на дипломатску етикецију и беспотребно вређа сваког ко му се због нечега намести: колективни Запад, Словенце, Црногорце, Македонце, Бошњаке. Косовске Албанце и Хрвате не би да пропусти.

Зашто се наставља незапамћена свађа са Немцима које коалициони партнер дрско назива генетски геноцидом нацијом? То што је председник отворио фабрику у Чачку, подигнуту уз немачке инвестиције, неће поравнати штету.

Зашто је анатемисана влада у Подгорици чији је поднет и прихваћен амандман имао циљ да разјасни да нема колективне кривице Срба за Сребреницу? Свако разуман би то протумачио као гест добре воље да се прецизира одговорност и отклони свака могућност манипулације колективном кривицом. Зашто су нагрђени Северна Македонија или Бугарска, а наједном промовисана „карипска браћа”?

Осмишљено се шири атмосфера страха, ствара се тензија која и нама и другима отежава живот. Из потребе личног самодоказивања, српском народу биће упућена порука: ваљда знате шта вам је чинити, окупити се у тешким временима око храброг и праведног вође који је спреман да се инаџијском политиком уз ветар супротстави (готово) свима. Тешко је време, чућемо сутра, а такво време не само да захтева чврсто јединство српског света, већ и јаког вођу који једини зна да Србе проведе кроз Сциле и Харибде узбурканог мора.

Вучић је изучио газиместанска окупљања. Додик је на београдском теферичу нов. Некада се супротстављао Радовану Караџићу и Ратку Младићу, али је израчунао да је национализам најбољи теренац за освајање власти и новца, па је направио салто мортале. Данас радо слуша Бају Малог Книнџу: „Мој је тата злочинац из рата, мој је тајо по Босни освајо. Ви се потрудите, па га осудите.”

Ето прилике да Додик сутра још једном поручи да „живи за то да једног дана Република Српска и Србија буду једно, као што је један српски народ”, како је то недавно поручио на крајишком свесрпском сабору „Крушедолска звона 2024” на Фрушкој гори.

Вучић ће без коментара слушати како лидер РС понавља да је резолуција означила „крај БиХ”, у којој је положај Срба „несношљив” и да је време за „мирно раздруживање” – што је еуфемизам сепаратизма прекривеног плаштом амбиција пијемонтизма.

Може Додик да настави да пева да је „јачи од судбине”, али нема ништа од „мирног разлаза”. Проглашење независности РС био би casus belli западног Балкана. Европа и свет то неће допустити и да нема ратова у Украјини и на Блиском истоку. Можда би се и Владимир Путин устезао да призна Додикову творевину, а Вучић би много ризиковао ако Србија остане усамљена попут Турске, која је једина признала самозвану Републику Северни Кипар.

Свесрпски сабор замишљен је као манифестација српског јединства, нечега за чим Срби вековима вапе преко свог оцила, али сабору ће присуствовати онај део народа који је претходно страначки пажљиво тримован а потом укрцан у аутобусе. Ово је скуп СНС-а и Додикових социјалдемократа из СНСД-а.

Да ли је сабор прилика за јачање идентитета или стварање новог? Пре Другог светског рата постојали су Срби католичке, мухамеданске или Мојсијеве вере. Онда је саборност почела да се растаче па данас СПЦ потмуло шири тезу да Србин не може да буде неко ко није православац. Јеванђеоско назадовање!

Какви ће бити ефекти сабора после резолуције о Сребреници која је поново унела злу крв у регион? Лоши. Замислимо само шта би ова власт рекла да се одржава велики сабор који окупља Албанце из Албаније, Црне Горе, Грчке, са Косова, из Северне Македоније, Србије или Швајцарске.

Ко је Србију довео у позицију да је тешко? Како је земља која је пре две и по деценије била миљеник демократског света и пример за углед суседима догурала дотле да је притискају и критикују? Чија је одговорност што Србија има веома или умерено лоше односе са свим суседима – сем Мађарске са којом је спаја пресонализована блискост двојице национал-популистичких ауторитараца.

Таква политика гура Србију у изолацију или ка аутократском Истоку. Сабор ће уместо интегрисања Србије у регион и Европу допринети опасном процесу усамљивања. Овде би власт морала да се сабере пре него што доноси такве политичке одлуке, а сабор свакако није место за рационално просуђивање. Ако је свесрпски сабор путоказ за будућност, онда ће Србија још дуго морати да таљига излоканим макадамским путем.

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa