Устав и сталност судијске функције

Мислим да сам први на овим просторима који покреће питање из наслова. За ово сам понукан вишекратним (не)поступањем по закону доброг дела јагодинског судства и њему надређених, а међусобно зависних и одговорних судова (практично комшијских: Вишег у Јагодини и Апелационог суда у Крагујевцу). Већ годинама у више чињенично повезаних поступака у Јагодини доживљавам неправду за неправдом због непоштовања законских прописа од стране суда. Скоро сам сигуран да ни у осталим деловима Србије није много боље. Зато би генерално гледано народ требало да дигне свој глас, првенствено преко скупштинских посланика, кад већ остали сегменти власти не желе да се позабаве несхватљиво лошим правосуђем у Србији. Првенствено мислим на врх Скупштине Републике Србије, која је изворник, односно стваралац права. Шта грађанима Србије користи доношење квалитетних закона кад их судови на овај или онај начин изигравају? Највише „рупа у закону” проналазе судије, следе адвокати, а странкама за „проналажење рупа” преостају везе и познаници, ако их имају, или су осуђени да плаћају велике таксе и туђе адвокате.

Сада долазимо до судија, које су повод овог писања.

У Уставу Републике Србије, чл. 146. пише: Судијска функција траје од избора за судију док судија не наврши радни век.

У овом грму Устава „лежи зец”.

Иронично – браво за уставописца. Тако нису заштићене ни неке ретке животињске врсте.

Да би неко био судија мора да заврши правни факултет и да положи правосудни испит. Међутим, са завршеним правним факултетом, сваки правник чињенично може да се запосли и на стотинама других радних места која нису везана за судску делатност. Избор им је врло широк па не морају да раде у правосуђу. А шта је с онима који су завршили археологију, метеорологију, астрономију и сијасет других специјалности, који имају само једну могућност запослења и то искључиво у државној служби? Зашто они нису убачени у Устав? Одговор је једноставан – они нису писали Устав, нити законе. Дакле, Устав су писали правници и тако штитили своје колеге из струке, а за друге их није било брига.

Чак ни погодовање судијама да се по Уставу доживотно не морају поново бирати сваке четврте године, како се то иначе правилно ради са законодавном и извршном влашћу, не би било тако страшно кад многе судије то не би злоупотребљавале науштрб свеукупног правосуђа. Како? Једноставно – могу да суде како им је воља, могу да не поштују законе и да за то не одговарају, јер су Уставом заштићени. Могу да буду лоше судије, а да их нико не може макнути из удобних судских фотеља.

Ако је неко лош инжењер – избациће га из фирме, ако је неко лош фудбалер – неће играти у тиму, ако је неко лош певач – неће певати чак ни на свадбама... Али, ако је неко лош судија, па још непоштен, нико га од надређених неће ни пипнути, а камоли избацити из судијске фотеље. Зато правосуђе у Србији срља у још већу пропаст. Кад би се судије бојале неуспеха код реизборности друкчију би „песму” на суду певале. Зато је ова напомена и разматрање сталности судијске функције једна од битних карика свега што је лоше у правосуђу Србије. Има их још. Свака врста корупције, поготову политички утицај, али ни новчани подстицај, нису занемарљиви.

На крају, о мојим недаћама у јагодинском судству, као поводу овог писања, други пут и пред ширим европским аудиторијумом. Имам за то могућности. Догорело ми је до ноката, а гори и даље. Србијо, учини нешто добро за добробит грађана, па ће и мени бити боље. Косово је за Србију огроман проблем, али није једини. Морамо метлом да почистимо и наше двориште. Најпре очекујем штампање у „Политици” коју читам дуже од 60 година, а потом и одговор јавности на ово запажање. Заштиту судија од стране правосудних посленика, поготову изнету на непримерен и неаргументован начин, унапред одбијам.

Бранислав Беседић