„Српска мисао” у част Доситеју

Нови двоброј часописа „Српска мисао” тематски је посвећен Доситеју Обрадовићу. У години овог великана сећамо се његових речи: „Људско тело је машина која сама навија сопствене опруге, жива је то слика вечног кретања.” Уредница Душица Милановић наводи три окоснице Доситејевог мисаоног круга: држава, породица, школа. То је оно на чему је српски просветитељ радио и заснивао своје учење и деловање остављајући неизбрисив траг и пут потоњим генерацијама, до данас и надаље.

Посебна вредност овог броја јесте у томе што је више еминентних аутора у свом раду истраживало Доситејево дело, дало своје прилоге и осветлило у часопису животопис овог српског великана. Љубивоје Ршумовић ексклузивно за часопис испевао је поему „Доситеју умиленије а Србима прекор уместо посвете”, која почиње стихом: „...Где је сад онај Хоповац грешни, да нам размрси на души чворове, већ смо и Богу и људима смешни, упетљани у глупе спорове...”

Душан Иванић поручује „Мало је свега што је добро”. Александар Јерков у тексту „Србији је потребан опет и опет Доситеј” пише: „Када Доситеј песнички узвикне Востани, то је тренутак у којем се читава револуционарна епоха сустиже сама од себе...”

Војислав Јелић подсећа да Доситеј препоручује: „Књиге, браћо моја, књиге, а не звона и прапорци!” Драгана Б. Вукићевић износи: „У српској култури Доситеј постоји у виртуелном простору церемонијализованих културних хероја: постоји као неко и за оне који га нису читали, али су били у некој његовој улици.” Мирјана Драгаш, директор Доситејеве задужбине подсећа: „Доситеја смо читали деценијама, више или мање, некад и заборављали – али он је увек био ту и чекао да му се вратимо.” Јован Пејчић допуњава магични круг око Доситеја текстом „Препородни елан Србије”, показујући сву величину и ангажованост Доситеја и виђених Срба да се покрене култура, истичући изузетну улогу издавача Глигорија Возаревића, а Горан Перчевић повезује Доситеја и савременост у тексту „Здрав разум”...

Писац Петар Зец о злом духу из боце каже: „У трећи миленијум ушли смо са надом у бољи свет, на несрећу, зло је завладало човечанством. Објашњења су многострука а најзаводљивије су теорије завере. Најчешће коришћена реч у текућем миленијуму је: геноцид, од истребљивања народа до геноцида над истином.” Зоран Аврамовић подсећа да од Доситеја, Вука и Његоша па све до наших дана, једва да неколицину српских писаца можемо издвојити као ствараоце који су били посвећени искључиво свом књижевном делу. Као по неком неписаном правилу, српски књижевник је морао да закорачи у простор политике...

Озрен Милановић пише о еволуцији пензионера, а Душан Цицвара о пола века српског филма „Лептирица”. У часопису је нашла место и изврсна прича Зорана Богнара док је галерија посвећена Зорану Вучковићу са текстом „Када упознамо човека спознаћемо Уметност”. Ана Ћосић Вукић наставља са текстовима из Необјављених рукописа Добрице Ћосића. Верица Ђокић објашњава, примењујући холистички метод исхране да трпљење доводи до бола а бол до обољења.

А сведок и чувар времена – „Политика” и њених 120 година постојања нашлa је такође места у часопису.

Матија Бећковић песмом „Кости си ми завела” предводи одабир српске поетике међу којима су Силвија Монрос Стојаковић, Велимир Кнежевић и Драган Јовановић Данилов. Цртежи магичног Јавора Рашајског проткали су овај број као визуелни зрак свег штива предатог читаоцу на оцену.