Заштитили, па заборавили

Иако званична еколошка политика тврди да све више брине о државној територији под заштитом природе, градови и општине изгледа не иду истим путем. Истраживање Еколошког центра „Станиште” показало је да од 75 локалних самоуправа на чијој територији се налазе ова вредна подручја, тек њих 16 има све извештаје који говоре о њиховом управљању. Истовремено надлежни у чак 11 општина не знају не само да таква подручја постоје, већ ни да су их они заштитили.

Дејан Максимовић из организације „Станиште”, подсећа да су они којима су ова подручја дата на управљање, а међу њима су јавна предузећа, удружења грађана, верске организације – у законској обавези да обавештавају о реализацији годишњих програма.

– Ако недостају извештаји о томе како се заштита природе спроводи, да ли се стање и брига о тим драгоценим пределима може унапредити? Ови извештаји требало би да садрже опис спроведених активности и мера заштите, као и циљева који су постигнути. Важан је и финансијски део, да видимо колико је новца потрошено и из којих извора, колико из буџета, а колико су управљачи издвојили сопствених средства, који удео је стигао из пројекта, накнада за коришћење, донација, улазнице – објашњава Максимовић и додаје да су током истраживања утврдили значајан недостатак законом прописаних докумената.

Бројке показују да су од 2020. до 2022. за само 88 од 205 заштићених подручја управљачи доставили све потребне извештаје. И то је, додаје, значајно повећање у односу на две године раније када је од 199 подручја своје извештаје имало њих 66. Али оно што је константа јесте број општина и градова који су имали све извештаје за сва подручја – њих 16. У светле примере спадају Београд и Ниш, ретки градови који за свако подручје које су заштитили имају и извештај. У истој групи су и Босилеград и Зрењанин.

– Ниједан извештај ни за једно подручје нема 27 општина и градова, а њих 11 није одговорило на наш захтев, није доставило образложења да ли их поседују или су нам одговорили тако што су нам послали линкове који су били неисправни – објашњава „Политикин” саговорник и истиче да су у ретком броју случајева ови извештаји и јавно доступни.

А колико је новца уложено у заштиту ових подручја и како је тај новац обезбеђен још теже се може сазнати, јер међу малобројним извештајима још су ређи они који садрже и финансијски део. Из тих оскудних података аналитичари из Еколошког центра „Станиште” дошли су до закључка да само Београд, Нови Сад, Ваљево, Панчево и Рума издвајају средства за заштиту оних подручја која су и сами ставили под заштиту.

– Приликом анализе издвојили смо 60 подручја са површином већом од пет хектара. Дакле, нисмо узели у обзир четири подручја која су проглашена током 2022. и 2023. године, јер за њих још увек не постоје извештаји, а изузели смо и она подручје чија је површина мања од пет хектара. И дошли смо до закључка да извештаје има само 31 подручје, а од њих само 12 садржи финансијски део – додаје наш саговорник.

Како би се унапредило стање предела који чувају генетски фонд и биолошку и генетску разноврсност, истраживачи из „Станишта” дали су и низ препорука. Рецимо, да се Законом о заштити природе пропише обавеза према којој управљачи морају да доставе извештаје не само оном нивоу власти који је заштиту прогласио, већ и републичким, односно покрајинским органима, као и обавезу јавног објављивања извештаја на сајту Завода за заштиту природе Србије.

– Министарство животне средине требало би да енергичније захтева од локалних власти испуњење законских обавеза. На пример, да се одбијају пријаве на конкурс министарства ако не постоје извештаји. Било би значајно и да ресорно министарство пропише образац и садржај извештаја и за она подручја која су проглашена актом АП Војводине и локалне самоуправе. Тако би извештаји садржали све делове и били упоредиви. Такође, требало би и редовно ажурирати и учинити јавно доступним Централни регистар заштићених природних добара, који води Завод за заштиту природе – додаје Максимовић.

На питање може ли се стање ових подручја унапредити без постојања извештаја у ресорном министарству не одговарују, већ подсећају да су они у надлежности градова и општина на чијој се територији налазе. Одговор нисмо добили ни на питање да ли постоје механизми којим би се приморали ови управљачи да испуњавају своју законом прописану обавезу. Уместо тога у министарству кажу да управљачи који су под њиховом ингеренцијом без извештаја не би могли да имају ни план управљања за наредну годину. Као и да до сада није било оних који су без извештаја прошли на конкурсима које министарство расписује.