Када не размишљамо, бирамо латиницу

Са групом пријатеља већ годинама вршим интерно „истраживање” које је смислио један од њих. Резултати показују да када просечног српског вулканизера, на пример, било где у Србији упитате зашто је фирму на друму исписао латиницом, он искрено одговара: „Не знам, нисам о томе размишљао.” Када о писму не размишљамо, бирамо, дакле, готово по правилу латиницу. Узроци томе су од 1918. године до данас разноврсни и крећу се у опсегу од верских, преко идеолошких до дневнополитичких, и о томе је безброј пута писано.

Проблем настаје када о избору писма размишљамо. И када бринемо и о традицији, и о симболичкој вредности писма, и о уставним одредбама и законским регулативама. А тако би требало да буде у издаваштву, баш као и у образовном и медијском систему, пре свих, потом и у науци. Савет за српски језик зато организује серију округлих столова, следећи приоритетне теме. Округли сто о ћирилици у издаваштву показао нам је да, поред бројних субјективних, постоје и објективне потешкоће у остваривању намере да се број издања на ћирилици у Србији повећа. Да не би испало како су нам увек само други криви, како је баш све последица несумњивог (не само) културног рата између ћирилице и латинице који се вековима овде води (видети под Марија Терезија, покатоличавање, унијаћење, окупација 1915, окупација 1941, Титово југословенство итд.), погледајмо како смо и ми сами „допринели” мањем броју ћириличких издања у односу на наша очекивања када погледамо било који излог данашњих књижара.

Пре свега, издавачи су целокупној јавности много пута скренули пажњу да још увек немамо довољно атрактивних и функционалних ћириличких фонтова, примењивих и у модерном издаваштву и у другим областима јавне комуникације. На исти проблем указано је и недавно, на панелу „Ћирилица у брендингу” одржаном током Дана интернет домена Србије у београдском Дому омладине. Охрабрујуће су тада звучале изјаве стручњака за брендирање, па и Славимира Стојановића Футра, једног од водећих српских дизајнера, како ћирилица заправо има огроман потенцијал у овој области. Посебно охрабрује што су те могућности препознали и искористили многи престижни локали у престоници, ланци пекара, угледне домаће али и стране робне марке, чак и светски чувени „Старбакс”. За озбиљно издаваштво је, међутим, потребно више од естетски привлачног решења за ћирилички лого. Потребни су фонтови прилагођени различитим типовима текстова и потребама издавача, на пример они који омогућавају штампање акцентованих текстова (неопходних у образовном систему и лексикографији).

Потом, ваља водити рачуна и о чињеници да издавачи, нарочито мањи, могу претрпети и одређене финансијске губитке уколико књигу штампају ћирилицом због потенцијалног тржишта „у региону”. Иако се показује на основу доступних података да продаја српских књига на простору некадашње Југославије иде слабо без обзира на избор писма, што је посебна тема, ниједан издавач не би требало да буде материјално оштећен због опредељења за српско национално писмо. О овом проблему раније се, а по правилу у време београдског Сајма књига, полемисало на страницама дневног листа „Данас”. Тадашње и данашње ставове издавача ваља размотрити са пуно пажње, али и проверити, уколико је то могуће, колико су аргументи о пласману српске књиге у Загребу, Љубљани или Сарајеву на пример, заиста јаки.

Коначно, једно од кључних питања представља и библиотечка каталогизација српских књига објављених латиницом. Ово питање више пута је покретано у српској култури, велику буру својевремено је тим поводом подигао и професор Александар Јовановић, уважени књижевни критичар и теоретичар, али је сваки пут медијски све брзо стишано. Време је да се српска јавност коначно упути у податке да ли се књиге објављене латиницом у Републици Србији подводе у светским библиотекама под српску или под хрватску културну баштину, а време је и да се држава јасно одреди према том питању.

И не само о овом питању него о свим питањима која се односе на статус писама у савременом српском издаваштву. Јасно је да она нема шта да одлучује у сфери објављивања књижевних дела, где је једино мерило пишчев слободни избор, и то не само писма којим пише него и типа језика у свом уметничком изразу. Остале домене издаваштва, а ту пре свега треба мислити на објављивање школских уџбеника, енциклопедија, национално значајних речника и сл. треба прецизније формулисати новим Законом о службеној употреби језика и писма, који је данас више него неопходан. До тада, Савету за српски језик преостаје да Влади Републике Србије препоручи да држава: а) помогне при стварању свих издаваштву неопходних ћириличких фонтова; б) преиспита елементе уговора из 2008. године о каталогизацији српских латиничних књига и, по потреби, утиче на њихову измену; в) разради моделе стимулације и дестимулације издавача при избору писма (на пример при откупу књига).

Када се у образовном, медијском и издавачком систему коначно одреде јаснији критеријуми у одређивању односа између двају српских писама, можда ће и вулканизеру бити лакше да одабере којим ће писмом исписати фирму.

председник Савета за српски језик