Kada ne razmišljamo, biramo latinicu

Sa grupom prijatelja već godinama vršim interno „istraživanje” koje je smislio jedan od njih. Rezultati pokazuju da kada prosečnog srpskog vulkanizera, na primer, bilo gde u Srbiji upitate zašto je firmu na drumu ispisao latinicom, on iskreno odgovara: „Ne znam, nisam o tome razmišljao.” Kada o pismu ne razmišljamo, biramo, dakle, gotovo po pravilu latinicu. Uzroci tome su od 1918. godine do danas raznovrsni i kreću se u opsegu od verskih, preko ideoloških do dnevnopolitičkih, i o tome je bezbroj puta pisano.

Problem nastaje kada o izboru pisma razmišljamo. I kada brinemo i o tradiciji, i o simboličkoj vrednosti pisma, i o ustavnim odredbama i zakonskim regulativama. A tako bi trebalo da bude u izdavaštvu, baš kao i u obrazovnom i medijskom sistemu, pre svih, potom i u nauci. Savet za srpski jezik zato organizuje seriju okruglih stolova, sledeći prioritetne teme. Okrugli sto o ćirilici u izdavaštvu pokazao nam je da, pored brojnih subjektivnih, postoje i objektivne poteškoće u ostvarivanju namere da se broj izdanja na ćirilici u Srbiji poveća. Da ne bi ispalo kako su nam uvek samo drugi krivi, kako je baš sve posledica nesumnjivog (ne samo) kulturnog rata između ćirilice i latinice koji se vekovima ovde vodi (videti pod Marija Terezija, pokatoličavanje, unijaćenje, okupacija 1915, okupacija 1941, Titovo jugoslovenstvo itd.), pogledajmo kako smo i mi sami „doprineli” manjem broju ćiriličkih izdanja u odnosu na naša očekivanja kada pogledamo bilo koji izlog današnjih knjižara.

Pre svega, izdavači su celokupnoj javnosti mnogo puta skrenuli pažnju da još uvek nemamo dovoljno atraktivnih i funkcionalnih ćiriličkih fontova, primenjivih i u modernom izdavaštvu i u drugim oblastima javne komunikacije. Na isti problem ukazano je i nedavno, na panelu „Ćirilica u brendingu” održanom tokom Dana internet domena Srbije u beogradskom Domu omladine. Ohrabrujuće su tada zvučale izjave stručnjaka za brendiranje, pa i Slavimira Stojanovića Futra, jednog od vodećih srpskih dizajnera, kako ćirilica zapravo ima ogroman potencijal u ovoj oblasti. Posebno ohrabruje što su te mogućnosti prepoznali i iskoristili mnogi prestižni lokali u prestonici, lanci pekara, ugledne domaće ali i strane robne marke, čak i svetski čuveni „Starbaks”. Za ozbiljno izdavaštvo je, međutim, potrebno više od estetski privlačnog rešenja za ćirilički logo. Potrebni su fontovi prilagođeni različitim tipovima tekstova i potrebama izdavača, na primer oni koji omogućavaju štampanje akcentovanih tekstova (neophodnih u obrazovnom sistemu i leksikografiji).

Potom, valja voditi računa i o činjenici da izdavači, naročito manji, mogu pretrpeti i određene finansijske gubitke ukoliko knjigu štampaju ćirilicom zbog potencijalnog tržišta „u regionu”. Iako se pokazuje na osnovu dostupnih podataka da prodaja srpskih knjiga na prostoru nekadašnje Jugoslavije ide slabo bez obzira na izbor pisma, što je posebna tema, nijedan izdavač ne bi trebalo da bude materijalno oštećen zbog opredeljenja za srpsko nacionalno pismo. O ovom problemu ranije se, a po pravilu u vreme beogradskog Sajma knjiga, polemisalo na stranicama dnevnog lista „Danas”. Tadašnje i današnje stavove izdavača valja razmotriti sa puno pažnje, ali i proveriti, ukoliko je to moguće, koliko su argumenti o plasmanu srpske knjige u Zagrebu, Ljubljani ili Sarajevu na primer, zaista jaki.

Konačno, jedno od ključnih pitanja predstavlja i bibliotečka katalogizacija srpskih knjiga objavljenih latinicom. Ovo pitanje više puta je pokretano u srpskoj kulturi, veliku buru svojevremeno je tim povodom podigao i profesor Aleksandar Jovanović, uvaženi književni kritičar i teoretičar, ali je svaki put medijski sve brzo stišano. Vreme je da se srpska javnost konačno uputi u podatke da li se knjige objavljene latinicom u Republici Srbiji podvode u svetskim bibliotekama pod srpsku ili pod hrvatsku kulturnu baštinu, a vreme je i da se država jasno odredi prema tom pitanju.

I ne samo o ovom pitanju nego o svim pitanjima koja se odnose na status pisama u savremenom srpskom izdavaštvu. Jasno je da ona nema šta da odlučuje u sferi objavljivanja književnih dela, gde je jedino merilo piščev slobodni izbor, i to ne samo pisma kojim piše nego i tipa jezika u svom umetničkom izrazu. Ostale domene izdavaštva, a tu pre svega treba misliti na objavljivanje školskih udžbenika, enciklopedija, nacionalno značajnih rečnika i sl. treba preciznije formulisati novim Zakonom o službenoj upotrebi jezika i pisma, koji je danas više nego neophodan. Do tada, Savetu za srpski jezik preostaje da Vladi Republike Srbije preporuči da država: a) pomogne pri stvaranju svih izdavaštvu neophodnih ćiriličkih fontova; b) preispita elemente ugovora iz 2008. godine o katalogizaciji srpskih latiničnih knjiga i, po potrebi, utiče na njihovu izmenu; v) razradi modele stimulacije i destimulacije izdavača pri izboru pisma (na primer pri otkupu knjiga).

Kada se u obrazovnom, medijskom i izdavačkom sistemu konačno odrede jasniji kriterijumi u određivanju odnosa između dvaju srpskih pisama, možda će i vulkanizeru biti lakše da odabere kojim će pismom ispisati firmu.

predsednik Saveta za srpski jezik