Вртови отисака

Песме Луције Ступице (1971), једне од најзанимљивијих словеначких песникиња млађе генерације, већ самим појављивањем испуњавају једну видну празнину када је реч о присуству савремене поезије нама блиског језика, а поготово – и пре свега – када говоримо о познавању словеначких песникиња уопште. Можемо рећи да је тај недостатак у академском смислу недавно попунила „Антологија словеначких песникиња” у три тома (2004, 2005, 2007) др Ирене Новак-Попов, која обухвата преко 150 ауторки које су стварале од тридесетих година 19. века до данас. У нашој средини заоштрених страсти, када је у питању поезија коју пишу жене, таква једна антологија или хрестоматија би тек била више него добродошла. Додуше, српски читалац се – сада већ прилично давно – срео са гротескном и апартном поезијом Светлане Макарович, последњих година и са поезијом Ифигеније Загоричник-Симоновић, али је, чини се, остао видно ускраћен за нека значајна женска имена која су, некако, и на словеначкој сцени потиснута у други план (нпр. Мајда Кне, Мета Кушар).

Опредељивање угледног српског издавача „Агоре” и наше песникиње/преводиоца Ане Ристовић да нам представе управо Луцију Ступицу, а не рецимо Барбару Корун или Јану Путерле, свакако је био узрокован и чињеницом да је ова песникиња, која је до сада објавила тек три песничке збирке, била одмах изузетно добро прихваћена не само у својој средини (награде, антологијска заступљеност), већ и на читавом бившем југословенском простору. Тако је 2006. године у Загребу изишао избор из њене до тада две објављене збирке („Чело на сунцу”, 2001. и „Ветролов”, 2004) под називом „Пулсирање”, док је ова поезија превођена на српски језик у периодици, а Л. Ступица се представила нашој публици прошле године у Београду и Новом Саду, у оквиру гостовања једне групе словеначких писаца.

Српско издање „Чело на сунцу” обухвата заправо све три Ступичине песничке збирке, укључујући и последњу, овогодишњу – и можда најзрелију – „Острво, град и други”. Тако пред собом имамо потпуни увид у стваралаштво ове песникиње чија поезија, најчешће писана дугим слободним стихом, посебно у оригиналу плени необичном мелодиозношћу, треперавим сликама и визуелним детаљима, а надасве једном лежерном, профињеном осећајношћу која је каткада сасвим у подручју интимистичког, присног говора. У том смислу, поезија Луције Ступице отвара се читаоцу и као исповедна, и као љубавна и егзистенцијална, као вид узбудљивог путовања које настоји да релативизује и овлада простором унутрашње и спољње перцепције, доживљаја и спознаје удвојених и умногостручених отисака. А они се оживљавају не само сећањем на првобитну хармонију и лепоту (мотив пале и удаљене звезде), већ и као вечито, синестезијско преливање боја и звукова, светлости и сенке, додира и ствари, речи и њихових одјека: „И даље тргујем корацима, / ходање је приближавање самоме себи.” Или: „Све спољашње је унутрашње. /Онај иза мене ме претиче” („Уска стаза”).

Због тога у овој поезији тело јесте метафора изложености свету – како оном иманентном, тако и оном у којем то тело пребива. Свакодневно искуство, мали лирски призори, анегдотске и параболичне сцене ту су не само да укажу на песникињину укорењеност у свету, већ и да асоцијативним, умреженим поетским сигналима материјализују њену духовну зебњу због прекида комуникације, због могућег удаљавања и од себе и од других. Кожа је, стога, увек гарант присуства гласа, говора. Позорница ауторкиних лирских преображаја су и природа и град, светске метрополе – са својим привлачностима и противречностима, као извор сласти и тескобе. И свест о готово панеротској повезаности разних тачака меридијана: Равене, Даблина, Соче, Њујорка, Берлина, Патагоније, Тиволија, Љубљане. А путовање се појављује као својеврсна провера идентитета, умноженог и истог: „Прошлост се ломи у сенци једва знаног / лица. Странкиња сам која хода споредним / путем, и издалека гледа, подбулих очију”.... Јер: „У међувремену, увежбах прсте и очи. Не језик и не речи. Дробим своје потписе / на кожи и цртам тетоваже, / да их онда берем за себе, за свој врт отисака” („Врт отисака”).

Луција Ступица се својим збиркама несумњиво потврдила и као једна од водећих словеначких љубавних песникиња: озареност насупрот меланхолији, каткада препознатљива решења из неоромантичарског арсенала општих места, понегде вишак речи, што је и преводиоцу представљало тежи задатак. Оно што, међутим, привлачи јесте позиција говорног лица / јунакиње чије непосредно или фиктивно обраћање може бити упућено мушкарцу, другој жени, самој себи, онда када је растанак само друга реч за љубав: „Када опет будемо одлазили, додирнимо / празне собе, дворишта, процветале трешње. / Када неко оде, неко остане, рекао је Ваљехо. / На окуци дана разилажење ће / постати мање болна смена” („Дијалог”). И оставити нас да живимо као острво, и као уклета слика града, док неки други погледи већ исписују нове странице у међупросторима љубави.