Понос окаљан срамотом ћутања и страха

Ваљево – Удружење „Ваљевски покрет отпора” у петак је на паркингу иза Привредног суда, у строгом центру града, поставило спомен-таблу посвећену мајорима Војске Краљевине Југославије Александру Мишићу и Ивану Фреглу. На месту где је табла постављена налазио се стари ваљевски затвор у којем су мајори Мишић и Фрегл провели своје последње дане, пре него што су их у децембру 1941. Немци стрељали, највероватније у самом дворишту затвора.

– Ваљево се увек одуживало својим устаницима, али селективно. Историјски заборав је био циљан и намеран, послератна идеологија није признавала да су постојали и неки други антифашисти, који су такође страдали као жртве окупаторског терора – рекао је историчар проф. др Владимир Кривошејев, приликом откривања спомен-табле. Он је подсетио да је немачка офанзива у новембру 1941. кренула у два правца – ка Ужичкој републици и Кадињачи и према Равној гори. Пуковник Драгољуб Михаиловић је тада успео да се склони захваљујући мајорима Ивану Фреглу и Александру Мишићу, навео је Кривошејев, додавши да се Александар Мишић представио као Михаиловић, након чега су Немци обуставили потеру.

Када се по привођењу у Ваљево испоставило да Мишић није ђенерал Дража, он и Фрегл су осуђени на вишегодишњу робију, али је врло брзо та пресуда преиначена у смртну казну, наставио је Кривошејев.

– Те жртве су неправедно заборављене, као што су неправедно заборављени и они невољници који су страдали као жртве револуционарног терора после 1944. године. „Ваљевски покрет отпора” се противи селективном сећању, жели да се сачува успомена на све жртве – поручио је Кривошејев.

Спомен-таблу Мишићу и Фреглу требало је да открије Драгомир Ацовић, архитекта, хералдичар, некадашњи председник Крунског савета, али он због здравствених проблема није могао да присуствује, па је послао говор који је прочитала Ваљевка Маја Лукић, глумица:

„Данас стојимо овде пред једном једноставном плочом на танкој металној конструкцији. Нема бетона и камена, нема уметничких истраживања сопственог мањка даровитости, нема постројених званичника ни параде мажореткиња. Нема ничега, осим стида и поноса. Стида што нам је требало осам деценија за најприроднију ствар на свету. Поноса што се и после осам деценија имамо чиме дичити и сећати са захвалношћу и љубављу. И што смо надживели себе саме. Наше сећање обојено је кајањем. Наш понос је окаљан срамотом ћутања и страха. Наша савест о себи је оштећена и захтева лечење. Лек чине знање и разумевање, а медијум је љубав. Зато смо овде, да одамо пошту једном Србину и једном Словенцу, зато што смо још увек и упркос свему ипак људи”, наведено је у закључку Ацовићевог обраћања.