Ponos okaljan sramotom ćutanja i straha

Valjevo – Udruženje „Valjevski pokret otpora” u petak je na parkingu iza Privrednog suda, u strogom centru grada, postavilo spomen-tablu posvećenu majorima Vojske Kraljevine Jugoslavije Aleksandru Mišiću i Ivanu Freglu. Na mestu gde je tabla postavljena nalazio se stari valjevski zatvor u kojem su majori Mišić i Fregl proveli svoje poslednje dane, pre nego što su ih u decembru 1941. Nemci streljali, najverovatnije u samom dvorištu zatvora.

– Valjevo se uvek oduživalo svojim ustanicima, ali selektivno. Istorijski zaborav je bio ciljan i nameran, posleratna ideologija nije priznavala da su postojali i neki drugi antifašisti, koji su takođe stradali kao žrtve okupatorskog terora – rekao je istoričar prof. dr Vladimir Krivošejev, prilikom otkrivanja spomen-table. On je podsetio da je nemačka ofanziva u novembru 1941. krenula u dva pravca – ka Užičkoj republici i Kadinjači i prema Ravnoj gori. Pukovnik Dragoljub Mihailović je tada uspeo da se skloni zahvaljujući majorima Ivanu Freglu i Aleksandru Mišiću, naveo je Krivošejev, dodavši da se Aleksandar Mišić predstavio kao Mihailović, nakon čega su Nemci obustavili poteru.

Kada se po privođenju u Valjevo ispostavilo da Mišić nije đeneral Draža, on i Fregl su osuđeni na višegodišnju robiju, ali je vrlo brzo ta presuda preinačena u smrtnu kaznu, nastavio je Krivošejev.

– Te žrtve su nepravedno zaboravljene, kao što su nepravedno zaboravljeni i oni nevoljnici koji su stradali kao žrtve revolucionarnog terora posle 1944. godine. „Valjevski pokret otpora” se protivi selektivnom sećanju, želi da se sačuva uspomena na sve žrtve – poručio je Krivošejev.

Spomen-tablu Mišiću i Freglu trebalo je da otkrije Dragomir Acović, arhitekta, heraldičar, nekadašnji predsednik Krunskog saveta, ali on zbog zdravstvenih problema nije mogao da prisustvuje, pa je poslao govor koji je pročitala Valjevka Maja Lukić, glumica:

„Danas stojimo ovde pred jednom jednostavnom pločom na tankoj metalnoj konstrukciji. Nema betona i kamena, nema umetničkih istraživanja sopstvenog manjka darovitosti, nema postrojenih zvaničnika ni parade mažoretkinja. Nema ničega, osim stida i ponosa. Stida što nam je trebalo osam decenija za najprirodniju stvar na svetu. Ponosa što se i posle osam decenija imamo čime dičiti i sećati sa zahvalnošću i ljubavlju. I što smo nadživeli sebe same. Naše sećanje obojeno je kajanjem. Naš ponos je okaljan sramotom ćutanja i straha. Naša savest o sebi je oštećena i zahteva lečenje. Lek čine znanje i razumevanje, a medijum je ljubav. Zato smo ovde, da odamo poštu jednom Srbinu i jednom Slovencu, zato što smo još uvek i uprkos svemu ipak ljudi”, navedeno je u zaključku Acovićevog obraćanja.