Јавна реч између слободе и тоталитаризма

Скоту Ритеру, бившем америчком морнаричком обавештајцу, онемогућено је акцијом власти да отпутује у Русију, у Санкт Петербург. Једноставно, изведен је из авиона који је већ спреман чекао на писти, одузет му је пасош и враћен је кући. Без конкретног објашњења. Подсетимо, поменути господин се већ извесно време оглашава као аналитичар руске медијске куће „Раша тудеј” (РТ), коментарише дешавања у Украјини и на другим усијаним тачкама у свету, критикује спољну политику Вашингтона. А РТ је, попут Спутњика и још неких у Америци, већем делу Европе, па и српским гласилима у страном власништву, једноставно – забрањен. Уз магловито образложење да су – у функцији руске државне пропаганде.

Нема сумње да ће се поменути Скот Ритер некако снаћи у новонасталим околностима и наставити свој рад, али је питање како ће се из свега извући америчка држава која је своју владавину светом у великој мери засновала управо на пропаганди. Сетимо се само педесетих и шездесетих година прошлог века, када су најугледнији уметници са оне стране „велике баре”, по налогу Вашингтона, и неретко силом, довлачени у послератну Европу како би житељима Старог континента објашњавали благодети америчког начина живота и демократије. Та пракса настављена је и много година потом. У међувремену медијско отварање света омогућено интернетом и сличним помагалима, за САД се претворило у праву идеолошку ноћну мору.

Амерички поглед на слободу јавне речи у великој мери се променио и дошао у раскорак са стандардима које је Вашингтон (званично) промовисао. Непријатне истине почеле су да допиру до обичних житеља моћне земље, па и оних који живе по градским „сламовима”. И то на начин који је њима схватљив, без много увијања, заклињања на родољубље и сличних популистичких трикова. Ратови које армија САД води по свету више нису покривени плаштом борбе за демократију, већ су огољени у свој својој суровости и бесмислу.

„Информацијски тероризам” постао је тема о којој се све више говори. Европска унија је декретом забранила дистрибуцију садржаја великог броја електронских медија, све у бојазни да би мишљење које се не допада бриселским бирократама могло да допре до ширег круга конзумената. Језичке баријере су одавно уклоњене, али оне које служе за убијање сваке истине, како видимо, и даље се чврсто држе. Извештавања из ратова у Украјини и Гази су то недвосмислено показала.

Као да је крилатица „зауставите Ројтерс”, коју је давних седамдесетих година прошлог века, а поводом немира на Косову и Метохији, изрекао један југословенски званичник, постала водиља данашњим законодавцима широм света. Истина је постала само једна, она која је званично одобрена од стране надлежних власти. Али рецепти из прошлости се разбијају о технологију данашњице. Интернет и мобилни телефон дали су свакоме на планети прилику да сазна шта жели. Наравно уколико то жели. Имовинска сегрегација је ту немоћна. Политичке идеје више се не промовишу забраном туђих, већ упорним промовисањем сопствених. На међународном плану то је постало неминовност.

Вратимо се Скоту Ритеру. Забрана одласка у Санкт Петербург и одузимање пасоша код многих Американаца су изазвали узнемирење. „Чега се плаши власт у Вашингтону” упитали су се, као и „ко је следећи”? Није реч само о истини, јер њу је лако побити правим контрааргументом. Али онемогућавање другачијег мишљења доживело је на западном континенту фијаско још у временима ратова у Вијетнаму, Камбоџи, Кореји... Посезати данас за методама из прошлости једнако је контрапродуктивно.

И не само то. Према мишљењу познавалаца такав однос према јавности и њеном праву на истину увлачи нас у канџе тоталитаризма, за којег смо веровали да је заувек покопан. Посебно су на мети промотери истине, они који разбијају замагљену слику стварности, који указују на ужасе ратова, глади, неправде или на корупцију међу силницима. Државе су изградиле читаве тимове стручњака за борбу против истине, али и за промоцију мишљења које заступају они који су себи узели право да контролишу људске умове и осећања.

Демократија у САД као да поприма форму тоталитаризма. Главни непријатељи Американаца постали су они сами. Уколико не превазиђу тај инфантилни антиреализам осудиће себе на живот вечитог детета под чврстом руком „великог брата”.