Javna reč između slobode i totalitarizma

Skotu Riteru, bivšem američkom mornaričkom obaveštajcu, onemogućeno je akcijom vlasti da otputuje u Rusiju, u Sankt Peterburg. Jednostavno, izveden je iz aviona koji je već spreman čekao na pisti, oduzet mu je pasoš i vraćen je kući. Bez konkretnog objašnjenja. Podsetimo, pomenuti gospodin se već izvesno vreme oglašava kao analitičar ruske medijske kuće „Raša tudej” (RT), komentariše dešavanja u Ukrajini i na drugim usijanim tačkama u svetu, kritikuje spoljnu politiku Vašingtona. A RT je, poput Sputnjika i još nekih u Americi, većem delu Evrope, pa i srpskim glasilima u stranom vlasništvu, jednostavno – zabranjen. Uz maglovito obrazloženje da su – u funkciji ruske državne propagande.

Nema sumnje da će se pomenuti Skot Riter nekako snaći u novonastalim okolnostima i nastaviti svoj rad, ali je pitanje kako će se iz svega izvući američka država koja je svoju vladavinu svetom u velikoj meri zasnovala upravo na propagandi. Setimo se samo pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka, kada su najugledniji umetnici sa one strane „velike bare”, po nalogu Vašingtona, i neretko silom, dovlačeni u posleratnu Evropu kako bi žiteljima Starog kontinenta objašnjavali blagodeti američkog načina života i demokratije. Ta praksa nastavljena je i mnogo godina potom. U međuvremenu medijsko otvaranje sveta omogućeno internetom i sličnim pomagalima, za SAD se pretvorilo u pravu ideološku noćnu moru.

Američki pogled na slobodu javne reči u velikoj meri se promenio i došao u raskorak sa standardima koje je Vašington (zvanično) promovisao. Neprijatne istine počele su da dopiru do običnih žitelja moćne zemlje, pa i onih koji žive po gradskim „slamovima”. I to na način koji je njima shvatljiv, bez mnogo uvijanja, zaklinjanja na rodoljublje i sličnih populističkih trikova. Ratovi koje armija SAD vodi po svetu više nisu pokriveni plaštom borbe za demokratiju, već su ogoljeni u svoj svojoj surovosti i besmislu.

„Informacijski terorizam” postao je tema o kojoj se sve više govori. Evropska unija je dekretom zabranila distribuciju sadržaja velikog broja elektronskih medija, sve u bojazni da bi mišljenje koje se ne dopada briselskim birokratama moglo da dopre do šireg kruga konzumenata. Jezičke barijere su odavno uklonjene, ali one koje služe za ubijanje svake istine, kako vidimo, i dalje se čvrsto drže. Izveštavanja iz ratova u Ukrajini i Gazi su to nedvosmisleno pokazala.

Kao da je krilatica „zaustavite Rojters”, koju je davnih sedamdesetih godina prošlog veka, a povodom nemira na Kosovu i Metohiji, izrekao jedan jugoslovenski zvaničnik, postala vodilja današnjim zakonodavcima širom sveta. Istina je postala samo jedna, ona koja je zvanično odobrena od strane nadležnih vlasti. Ali recepti iz prošlosti se razbijaju o tehnologiju današnjice. Internet i mobilni telefon dali su svakome na planeti priliku da sazna šta želi. Naravno ukoliko to želi. Imovinska segregacija je tu nemoćna. Političke ideje više se ne promovišu zabranom tuđih, već upornim promovisanjem sopstvenih. Na međunarodnom planu to je postalo neminovnost.

Vratimo se Skotu Riteru. Zabrana odlaska u Sankt Peterburg i oduzimanje pasoša kod mnogih Amerikanaca su izazvali uznemirenje. „Čega se plaši vlast u Vašingtonu” upitali su se, kao i „ko je sledeći”? Nije reč samo o istini, jer nju je lako pobiti pravim kontraargumentom. Ali onemogućavanje drugačijeg mišljenja doživelo je na zapadnom kontinentu fijasko još u vremenima ratova u Vijetnamu, Kambodži, Koreji... Posezati danas za metodama iz prošlosti jednako je kontraproduktivno.

I ne samo to. Prema mišljenju poznavalaca takav odnos prema javnosti i njenom pravu na istinu uvlači nas u kandže totalitarizma, za kojeg smo verovali da je zauvek pokopan. Posebno su na meti promoteri istine, oni koji razbijaju zamagljenu sliku stvarnosti, koji ukazuju na užase ratova, gladi, nepravde ili na korupciju među silnicima. Države su izgradile čitave timove stručnjaka za borbu protiv istine, ali i za promociju mišljenja koje zastupaju oni koji su sebi uzeli pravo da kontrolišu ljudske umove i osećanja.

Demokratija u SAD kao da poprima formu totalitarizma. Glavni neprijatelji Amerikanaca postali su oni sami. Ukoliko ne prevaziđu taj infantilni antirealizam osudiće sebe na život večitog deteta pod čvrstom rukom „velikog brata”.