Кијање

Седео је испред телевизора у свом стану срољан у фотељу и пратио јутарње програме. Политичке жучне расправе око протеклих избора у Србији нису јењавале, а једни те исти гости у студијима свакодневно су се смењивали на барским столицама разних ТВ станица. У зависности од платформе емитера зависио је и избор „ротирајућих дежурних коментатора” који су се гнездили на поменутим једноножним столицама, попут рода на бандерама, покушавајући да одрже равнотежу и сместе стопала, ноге и руке у најмање деградирајући положај. И све то пред неретко полуобнаженим водитељкама налик барским дамама.

Мењао је нервозно програме левом руком, а десном преметао по прстима папирну марамицу и размишљао шта је Богу згрешио па целог живота, с времена на време, и када то најмање очекује, пати од неконтролисаног кијања.

Дешавало му се чак да му последњи ких у низу покрене незаустављиво цурење из носа услед чега би се осећао као најобичнији проточни бојлер. Управо тако дехидрирано и уморно од крвничког напињања трбушних мишића током кијања осећао се и овог јутра.

Све то абнормално кијање често га је бацало у очај. Није било лека који није пробао, али ефекат је упорно изостајао. Готово да је био сигуран да је кијање његов усуд. Међутим, једна ситуација пре око два месеца, док је гледао пренос свечаности поводом Дана одреда војне полиције специјалне намене и застрашујућег назива „Кобре”, учинила је да се у свом проблему не осећа усамљено.

Десетине корпулентних, одлучних и психофизички спремних момака стајало је у врсти и изгледало као један. На себи су имали маскирне униформе у тамносивим и црним тоновима, а преко доње половине лица сиве маске. Свечаности је присуствовао готово цео државни врх.

Одједном, моменат примерене тишине током говора министра пресекао је звук кијања појединца који је ликом остао ван кадра ТВ преноса.

Скочио је био из фотеље и пришао сасвим близу екрану телевизора покушавајући да у гомили људи открије „уљеза” који је кинуо. Пошто се кијање поновило у низу чак дванаест пута, вратио се у фотељу, искијао свој низ и марамицом обрисао нос. Међутим, овај малени изгред током свечаности у њему је покренуо лавину питања и размишљања.

Прво што му је пало на памет је најчешћи разлог кијања а то је – алергија. Он лично био је алергичан на више ствари: на пеницилин, глутен, лактозу, амброзију, прашину, сунце, полен, животињске длаке… па чак од скоро и на поједине људе, професије, ситуације, стања, особине. Све поменуто плашило га је да не почиње да бива алергичан на сам живот.

Гледајући тада поменуту свечаност питао се да ли је могуће постати члан тако важне војнополицијске јединице уколико имаш проблем са кијањем? Са алергијом? Шта ако је наједном добијеш иако је раније ниси имао? Завршаваш ли одмах на бироу за незапослене? Да ли ће се исто догодити и са оним „уљезом кијачем”? На шта или на кога је тај био алергичан?

Шта бива уколико би током акције на терену, у којој би било потребно нечујно прилажење одређеном лицу, групи, терористима, изгредницима… једном речју непријатељу, војник-полицајац кинуо и тако све упропастио? Да ли то значи да би све врхунске одлике човека који је спреман да живот жртвује зарад вишег циља могло да анулира једно кијање?

Није га мрзело, те је отишао на сајт Војске да прочита пропозиције за селекцију кандидата: „За пријем у јединицу прописани су општи и посебни услови, који обухватају старосну границу, беспрекоран досије и високе службене оцене, здравствено-психолошку селекцију према посебним критеријумима и високим стандардима и безбедносну проверу.” Помињање здравствено-психолошке селекције мало га је умирило и наставио је да чита: „Након селективне обуке, која траје три недеље, са повишеним физичким и психолошким захтевима, кандидати се примају у јединицу на основу процене тима стручњака.” Све написано га јесте донекле умирило, али је и даље остала могућност да се у наведене „три недеље провере” кијање не појави, а позив на одговоран задатак убрзо уследи, кијање се активира, акција пропадне… невини страдају. И, шта онда? Завршаваш на суду? У затвору?

Потом су му пале на памет и друге одговорне професије за које никада није чуо да је при запошљавању потребно да кандидати не пате од кијања. На пример: занимање хирурга. Јер, како хирург да кија усред неке операције, посебно очни хирург? Или можда зубар, медицинска сестра или техничар док дају ињекцију… ама свако коме је неопходна прецизност потеза.

А да не помињемо снајперисте! Замислио је тренутак окидања и кијање. Опаљени хитац у погрешну мету. Чист колатерал! Ух, то га је стресло. Померио се са места да не буде урока, подигао ноге на табуре и угасио ТВ.

На неки чудан начин пријало му је ово изналажење „непожељних професија” за „кијаче”. Тада му је пао на памет председник државе коме у посету управо треба да дође моћни међународни колега од кога зависе велика улагања, много нових радних места, напредак земље, па самим тим и повећање плата и пензија, будућност наше деце… а њега ухвати напад кијања. А тек ако би и тај други спадао у групу „кијача”, у шта би се ти и такви преговори изродили?! Облио га је хладан зној.

Одмах потом на памет су му пали избори. Шта би било да „гласач-кијач” крене оловком да заокружи свог одабраног и кине, рука му задрхти и заокружи омраженог му кандидата? Тад нема повратка. Нема новог листића. А за баш тај један глас његов одабрани изгуби! Страшно. Пропаст.

Свашта му је даље јуришало кроз главу. Можда је баш због неког „кијача” и дошло до пошасти назване ковид 19?! Можда је због неког таквог „кијача” грешком испаљена ракета након које је уследио крвави рат?! Није више могао да издржи. Спас је несвесно потражио у даљинском управљачу телевизора не би ли скренуо мисли. На неком од канала емитовао се снимак чувене циркуске представе. Лакнуло му је. Али, авај! Управо у том трену дресер је спуштао главу у разјапљену чељуст цара свих животиња – страшног лава! Крв му се у жилама следила.

Шта ако је било ко од те двојице „кијач”?!