Kijanje

Sedeo je ispred televizora u svom stanu sroljan u fotelju i pratio jutarnje programe. Političke žučne rasprave oko proteklih izbora u Srbiji nisu jenjavale, a jedni te isti gosti u studijima svakodnevno su se smenjivali na barskim stolicama raznih TV stanica. U zavisnosti od platforme emitera zavisio je i izbor „rotirajućih dežurnih komentatora” koji su se gnezdili na pomenutim jednonožnim stolicama, poput roda na banderama, pokušavajući da održe ravnotežu i smeste stopala, noge i ruke u najmanje degradirajući položaj. I sve to pred neretko poluobnaženim voditeljkama nalik barskim damama.

Menjao je nervozno programe levom rukom, a desnom premetao po prstima papirnu maramicu i razmišljao šta je Bogu zgrešio pa celog života, s vremena na vreme, i kada to najmanje očekuje, pati od nekontrolisanog kijanja.

Dešavalo mu se čak da mu poslednji kih u nizu pokrene nezaustavljivo curenje iz nosa usled čega bi se osećao kao najobičniji protočni bojler. Upravo tako dehidrirano i umorno od krvničkog napinjanja trbušnih mišića tokom kijanja osećao se i ovog jutra.

Sve to abnormalno kijanje često ga je bacalo u očaj. Nije bilo leka koji nije probao, ali efekat je uporno izostajao. Gotovo da je bio siguran da je kijanje njegov usud. Međutim, jedna situacija pre oko dva meseca, dok je gledao prenos svečanosti povodom Dana odreda vojne policije specijalne namene i zastrašujućeg naziva „Kobre”, učinila je da se u svom problemu ne oseća usamljeno.

Desetine korpulentnih, odlučnih i psihofizički spremnih momaka stajalo je u vrsti i izgledalo kao jedan. Na sebi su imali maskirne uniforme u tamnosivim i crnim tonovima, a preko donje polovine lica sive maske. Svečanosti je prisustvovao gotovo ceo državni vrh.

Odjednom, momenat primerene tišine tokom govora ministra presekao je zvuk kijanja pojedinca koji je likom ostao van kadra TV prenosa.

Skočio je bio iz fotelje i prišao sasvim blizu ekranu televizora pokušavajući da u gomili ljudi otkrije „uljeza” koji je kinuo. Pošto se kijanje ponovilo u nizu čak dvanaest puta, vratio se u fotelju, iskijao svoj niz i maramicom obrisao nos. Međutim, ovaj maleni izgred tokom svečanosti u njemu je pokrenuo lavinu pitanja i razmišljanja.

Prvo što mu je palo na pamet je najčešći razlog kijanja a to je – alergija. On lično bio je alergičan na više stvari: na penicilin, gluten, laktozu, ambroziju, prašinu, sunce, polen, životinjske dlake… pa čak od skoro i na pojedine ljude, profesije, situacije, stanja, osobine. Sve pomenuto plašilo ga je da ne počinje da biva alergičan na sam život.

Gledajući tada pomenutu svečanost pitao se da li je moguće postati član tako važne vojnopolicijske jedinice ukoliko imaš problem sa kijanjem? Sa alergijom? Šta ako je najednom dobiješ iako je ranije nisi imao? Završavaš li odmah na birou za nezaposlene? Da li će se isto dogoditi i sa onim „uljezom kijačem”? Na šta ili na koga je taj bio alergičan?

Šta biva ukoliko bi tokom akcije na terenu, u kojoj bi bilo potrebno nečujno prilaženje određenom licu, grupi, teroristima, izgrednicima… jednom rečju neprijatelju, vojnik-policajac kinuo i tako sve upropastio? Da li to znači da bi sve vrhunske odlike čoveka koji je spreman da život žrtvuje zarad višeg cilja moglo da anulira jedno kijanje?

Nije ga mrzelo, te je otišao na sajt Vojske da pročita propozicije za selekciju kandidata: „Za prijem u jedinicu propisani su opšti i posebni uslovi, koji obuhvataju starosnu granicu, besprekoran dosije i visoke službene ocene, zdravstveno-psihološku selekciju prema posebnim kriterijumima i visokim standardima i bezbednosnu proveru.” Pominjanje zdravstveno-psihološke selekcije malo ga je umirilo i nastavio je da čita: „Nakon selektivne obuke, koja traje tri nedelje, sa povišenim fizičkim i psihološkim zahtevima, kandidati se primaju u jedinicu na osnovu procene tima stručnjaka.” Sve napisano ga jeste donekle umirilo, ali je i dalje ostala mogućnost da se u navedene „tri nedelje provere” kijanje ne pojavi, a poziv na odgovoran zadatak ubrzo usledi, kijanje se aktivira, akcija propadne… nevini stradaju. I, šta onda? Završavaš na sudu? U zatvoru?

Potom su mu pale na pamet i druge odgovorne profesije za koje nikada nije čuo da je pri zapošljavanju potrebno da kandidati ne pate od kijanja. Na primer: zanimanje hirurga. Jer, kako hirurg da kija usred neke operacije, posebno očni hirurg? Ili možda zubar, medicinska sestra ili tehničar dok daju injekciju… ama svako kome je neophodna preciznost poteza.

A da ne pominjemo snajperiste! Zamislio je trenutak okidanja i kijanje. Opaljeni hitac u pogrešnu metu. Čist kolateral! Uh, to ga je streslo. Pomerio se sa mesta da ne bude uroka, podigao noge na tabure i ugasio TV.

Na neki čudan način prijalo mu je ovo iznalaženje „nepoželjnih profesija” za „kijače”. Tada mu je pao na pamet predsednik države kome u posetu upravo treba da dođe moćni međunarodni kolega od koga zavise velika ulaganja, mnogo novih radnih mesta, napredak zemlje, pa samim tim i povećanje plata i penzija, budućnost naše dece… a njega uhvati napad kijanja. A tek ako bi i taj drugi spadao u grupu „kijača”, u šta bi se ti i takvi pregovori izrodili?! Oblio ga je hladan znoj.

Odmah potom na pamet su mu pali izbori. Šta bi bilo da „glasač-kijač” krene olovkom da zaokruži svog odabranog i kine, ruka mu zadrhti i zaokruži omraženog mu kandidata? Tad nema povratka. Nema novog listića. A za baš taj jedan glas njegov odabrani izgubi! Strašno. Propast.

Svašta mu je dalje jurišalo kroz glavu. Možda je baš zbog nekog „kijača” i došlo do pošasti nazvane kovid 19?! Možda je zbog nekog takvog „kijača” greškom ispaljena raketa nakon koje je usledio krvavi rat?! Nije više mogao da izdrži. Spas je nesvesno potražio u daljinskom upravljaču televizora ne bi li skrenuo misli. Na nekom od kanala emitovao se snimak čuvene cirkuske predstave. Laknulo mu je. Ali, avaj! Upravo u tom trenu dreser je spuštao glavu u razjapljenu čeljust cara svih životinja – strašnog lava! Krv mu se u žilama sledila.

Šta ako je bilo ko od te dvojice „kijač”?!