Није лако бити Јерков

Први пут на брзину објављене 2015. године (и лишене праве рецепцијске реакције, осим часног изузетка Владана Бајчете), књиге Александра Јеркова сада су пред читаоцима у ремастеризованом издању: без словних грешака, одлично дизајниране и понегде зачињене најновијим запажањима (издавач „Албатрос плус”). Део су већег циклуса под називом „Смисао (књижевне) имагинације”, за који се претпоставља да ће на концу имати једанаест књига.

Не марећи много за скромност академских конвенција, Александар Јерков решио је дакле да нас у блиској будућности обаспе књигама које као да настају у немачкој, француској или енглеској култури и као да су написане од стране светских филозофских „селебритија”. Због тога се чини да би оне имале громогласнији одјек тек ако би биле преведене на неки од језика поменутих средина.

Колико год перверзно звучало, Јерков и даље воли књижевност. Некадашњи књижевни вундеркинд, који је као тинејџер почео да објављује озбиљне есеје, тврди да у њему „још увек живи стари, дечачки занос српском књижевношћу”. Тврдоглаво и племенито детиње истрајавајући у тврдњи да је српска књижевност увек боља од нас самих (називајући је присно „великом малом српском књижевношћу”), њему у одабраној љубави свакако није лако. Амблемска фигура српског постмодернизма поседује енциклопедијско знање о свом предмету, али понекад у сувишку елана не зна шта би са тим знањем учинио, провоцирајући питање: да ли се може превише знати?

Због тога је био потребан сазнајни преокрет у чину говора о истини која је свима пред очима, о парадоксалном свевидећем а тајном знању преносивом једино путем незавршене и незавршиве теоријске прозе. У томе се изражава онтолошка тежина постојања, профетски се приповеда о оном што повређује устаљена мњења. По ауторовим речима, књиге „неће бити популарне јер морају да буду тешке, неугодне”, писане су да заболе. Како би дао одушка сладострасно тешком послу тумачења књижевности, Јерков ће себе частити супериорнијом, у виду белешке да су студије штампане у око милион примерака.

У циничкој претензији на непостојећи велики аудиторијум, Јерковљево писмо препуно је широких и сигурних осврта на филозофију и књижевно мишљење (теорију књижевности). Филозофи и теоретичари скоро постају књижевни ликови у вештини с којом аутор барата њиховим мислима али и биографијама. Тако настаје полемика највишег интелектуалног ранга и досеже се врхунац онога што српска (књижевна) имагинација може дохватити. Кључно питање целог серијала књига у настајању (зашто је човеку дато чудо имагинативне моћи) добија посредан и скривено нескроман одговор.

У двокњижју пред нама, Јерков опширно анализира и митске корене Европе, али и Европу као реални културни ентитет мимо политике Европске уније, наговештавајући да српски улазак у ЕУ вероватно више зависи од кафкијански уврнутих закона него од оних формално-правних. Каткад и са бруталном критиком неолибералног удара на симболичку моћ културе, аутор испитује смисао (књижевних) европских интеграција уз истицање наших доприноса том пројекту, да би истакао увид како српска књижевност „упркос свему долази до основне истине Европе, тајне скривене у најранијим митовима које радикално тумачи и развија као основу савремене имагинације”.

У односу на дечачке почетке, уочљив је ауторов помак ка српској националној самосвести као личној идентитетској одредници, што се очитује и говором из „ми” перспективе. Премда је српска душа словенска, и блиска руској по својим противречностима, ипак је српска култура ближа европском духу, само је питање да ли оном евромедитеранском, средњоевропском или евробалканском. У разбуђеном културно-националном осећању, Јерков се не либи тематизације скорашњих европских сагрешења о Србе, нити расправе о слому утопије Југославије са српског становишта.

Иако каткад људски, сувише људски горд у акробацијама сопственим знањем, местимице одвећ склон хијазмима који затамњују смисао текста, као и честом ковању теоријских неологизама, Јерков с друге стране с лакоћом успева да од тешких тема начини изузетну интелектуалну забаву. Задовољство у тексту ових књига проистиче из радости у слободи изналажења референци и у стварању веселог ишчекивања ка којем ће уметничком, културолошком или политичком пољу разбокорена имагинација аутора да одведе.

После Николе Милошевића и Драгана Стојановића, није лако бити велики Професор књижевности, а Александар Јерков успео је да настави тај низ, а можда и да га заврши. И не само професор. Ако се раскрави догма о суштинској разлици стварања књижевности и писања поводом ње, наш писац теоријске прозе један је од најзначајнијих српских књижевника у последњих пола века. Колико је тешко то било постићи, сведоче ижџикљали зидови од књига у његовом професорском кабинету. А неће бити лако ни „нама” (који и какви год тада били, ако будемо) када ти зидови нестану, јер је извесно – како насупрот Булгакову једном приликом рече сâм Јерков – да рукописи ипак горе.