Европа се ослобађа америчког туторства

Европа Емануела Макрона, Олафа Шолца и бриселске бирократије није баш по вољи житељима Старог континента, закључак је који се природно намеће након објављених резултата избора за Европски парламент. Осетан пад животног стандарда, учестале побуне и штрајкови, неадекватно уплитање у руско-амерички рат на тлу Украјине, губитак позиција у некадашњим колонијама, незаустављиви прилив миграната из других цивилизација – све то је утицало да Европљани, они прави, схвате да им будућност полако измиче из руку. И све поменуто на осамдесету годишњицу искрцавања савезничких трупа у Нормандији.

Да ли су Европљани (пре свега – западни) коначно схватили да су деценијама славили губитак сопственог идентитета, духовно и свако друго потчињавање Америци, приклањањем логици насталој на криминалу и корупцији на претходно опустошеном прекоатлантском континенту, рано је говорити. Ипак, корак је учињен. И нема сумње да ће уследити и други, трећи… Јер уласком у 21. век свима је постало јасно да мерила заснована на резултатима прохујалих светских ратова одавно немају утемељења у развоју човечанства. Поделе које су изазвале разне „обојене револуције”, преврати и локални ратови, закључно са актуелним украјинским, све нас заједно воде у неминовну пропаст.

А прве промене могле би да се покажу управо у земљи Володимира Зеленског. Покушај Американаца да свој рат против Русије потуре Европљанима, није дао очекивани резултат. Напротив. Управо то је и биле једна од спорних тачака које су јасно утицале на атмосферу избора за Европски парламент и на коначне резултате. Овдашњи бирачи су схватили да агресивна политика САД није и њихова политика. Уосталом, тако је било и у свим досадашњим ратовима вођеним под окриљем НАТО-а, а чији цех се увек више сваљивао на ову страну Атлантика. Овај пут тражи се чистија рачуница.

Све то огледа се и на „мировној” конференцији у Швајцарској, заказаној управо са циљем да не омогући конкретан резултат. Јер Зеленски неумољиво губи подршку европских савезника, својих суграђана, па и припадника армије на чијем је челу. О статусу украјинског председника можда најбоље сведочи податак да су представници неколико партија у Бундестагу једноставно бојкотовали његов наступ у највишем немачком представничком дому.

Многи су стога спремни да кажу како су европски избори на прилично неувијен начин показали да су мотори ЕУ – Немачка и Француска – на путу да се врате својим политичким и духовним коренима. Истини за вољу, управо ти корени увукли су нас у два светска рата, али у 21. веку многе баријере постале су бесмислене, а међузависност свих на континенту претворила се у једини могући пут у будућност.

Томе је свакако допринела и јогунаста политика неких земаља у централном делу континента, управо оних на којима су се ломили прошловековни ратови. Мађарска, Пољска, Словачка, Хрватска… траже да коначно буду поштоване као ентитети. Једнако као и неке бивше совјетске републике. Чврсти загрљај НАТО-а мораће да попусти и да се прилагоди новој реалности а то, такође, значи пад утицаја САД и Велике Британије, концентрисаних све више на проблеме на просторима Тихог океана.

Оно што предстоји превасходно је пресабирање Европљана на сопственом терену. Као што рекосмо, сигнал незадовољства је јасан. Тражи се ново решење и то такво које ће бити прихватљиво и за домаћине навикле на благостање и на дођоше који том благостању тек теже. Сада је већ јасно да Стари континент нема ни људске ни природне, па ни духовне капацитете да би опстао сам за себе. Ни други нису у завиднијем положају што јасно указује на неопходност истинске и поштене међусобне сарадње. За свет настао на освајањима, поробљивању других, колонијализму… прилагођавање неће бити лако. Али другог излаза – нема.

Како ћемо се у свему снаћи ми на Балкану? Да ли ћемо се прилагодити европском комешању? Рекло би се да су нам нека врата одшкринута. Наш однос управо са оним снагама у Европи које се залажу за повратак идентитета држава и народа чини се бољим од односа са носиоцима схватања да је свет створен у 20. веку за навек дат. Трагови Покрета несврстаних никада нису избрисани. Можда их је покрила прашина, али ветар који је потом задувао светом много шта је открио.

Такође, не смемо да сметнемо с ума да су судбину ових простора увек кројили Немачка (својевремено и кроз Аустроугарску), Турска и Русија. Једнако на економском, политичком и духовном плану. Тај утицај и данас је кључан и неопходно је искористити га. Покушаји англоамериканаца половином прошлог века да промене такву слику били су кратког даха и само су проузроковали ратове који ништа суштински нису решили.