Evropa se oslobađa američkog tutorstva

Evropa Emanuela Makrona, Olafa Šolca i briselske birokratije nije baš po volji žiteljima Starog kontinenta, zaključak je koji se prirodno nameće nakon objavljenih rezultata izbora za Evropski parlament. Osetan pad životnog standarda, učestale pobune i štrajkovi, neadekvatno uplitanje u rusko-američki rat na tlu Ukrajine, gubitak pozicija u nekadašnjim kolonijama, nezaustavljivi priliv migranata iz drugih civilizacija – sve to je uticalo da Evropljani, oni pravi, shvate da im budućnost polako izmiče iz ruku. I sve pomenuto na osamdesetu godišnjicu iskrcavanja savezničkih trupa u Normandiji.

Da li su Evropljani (pre svega – zapadni) konačno shvatili da su decenijama slavili gubitak sopstvenog identiteta, duhovno i svako drugo potčinjavanje Americi, priklanjanjem logici nastaloj na kriminalu i korupciji na prethodno opustošenom prekoatlantskom kontinentu, rano je govoriti. Ipak, korak je učinjen. I nema sumnje da će uslediti i drugi, treći… Jer ulaskom u 21. vek svima je postalo jasno da merila zasnovana na rezultatima prohujalih svetskih ratova odavno nemaju utemeljenja u razvoju čovečanstva. Podele koje su izazvale razne „obojene revolucije”, prevrati i lokalni ratovi, zaključno sa aktuelnim ukrajinskim, sve nas zajedno vode u neminovnu propast.

A prve promene mogle bi da se pokažu upravo u zemlji Volodimira Zelenskog. Pokušaj Amerikanaca da svoj rat protiv Rusije poture Evropljanima, nije dao očekivani rezultat. Naprotiv. Upravo to je i bile jedna od spornih tačaka koje su jasno uticale na atmosferu izbora za Evropski parlament i na konačne rezultate. Ovdašnji birači su shvatili da agresivna politika SAD nije i njihova politika. Uostalom, tako je bilo i u svim dosadašnjim ratovima vođenim pod okriljem NATO-a, a čiji ceh se uvek više svaljivao na ovu stranu Atlantika. Ovaj put traži se čistija računica.

Sve to ogleda se i na „mirovnoj” konferenciji u Švajcarskoj, zakazanoj upravo sa ciljem da ne omogući konkretan rezultat. Jer Zelenski neumoljivo gubi podršku evropskih saveznika, svojih sugrađana, pa i pripadnika armije na čijem je čelu. O statusu ukrajinskog predsednika možda najbolje svedoči podatak da su predstavnici nekoliko partija u Bundestagu jednostavno bojkotovali njegov nastup u najvišem nemačkom predstavničkom domu.

Mnogi su stoga spremni da kažu kako su evropski izbori na prilično neuvijen način pokazali da su motori EU – Nemačka i Francuska – na putu da se vrate svojim političkim i duhovnim korenima. Istini za volju, upravo ti koreni uvukli su nas u dva svetska rata, ali u 21. veku mnoge barijere postale su besmislene, a međuzavisnost svih na kontinentu pretvorila se u jedini mogući put u budućnost.

Tome je svakako doprinela i jogunasta politika nekih zemalja u centralnom delu kontinenta, upravo onih na kojima su se lomili prošlovekovni ratovi. Mađarska, Poljska, Slovačka, Hrvatska… traže da konačno budu poštovane kao entiteti. Jednako kao i neke bivše sovjetske republike. Čvrsti zagrljaj NATO-a moraće da popusti i da se prilagodi novoj realnosti a to, takođe, znači pad uticaja SAD i Velike Britanije, koncentrisanih sve više na probleme na prostorima Tihog okeana.

Ono što predstoji prevashodno je presabiranje Evropljana na sopstvenom terenu. Kao što rekosmo, signal nezadovoljstva je jasan. Traži se novo rešenje i to takvo koje će biti prihvatljivo i za domaćine navikle na blagostanje i na dođoše koji tom blagostanju tek teže. Sada je već jasno da Stari kontinent nema ni ljudske ni prirodne, pa ni duhovne kapacitete da bi opstao sam za sebe. Ni drugi nisu u zavidnijem položaju što jasno ukazuje na neophodnost istinske i poštene međusobne saradnje. Za svet nastao na osvajanjima, porobljivanju drugih, kolonijalizmu… prilagođavanje neće biti lako. Ali drugog izlaza – nema.

Kako ćemo se u svemu snaći mi na Balkanu? Da li ćemo se prilagoditi evropskom komešanju? Reklo bi se da su nam neka vrata odškrinuta. Naš odnos upravo sa onim snagama u Evropi koje se zalažu za povratak identiteta država i naroda čini se boljim od odnosa sa nosiocima shvatanja da je svet stvoren u 20. veku za navek dat. Tragovi Pokreta nesvrstanih nikada nisu izbrisani. Možda ih je pokrila prašina, ali vetar koji je potom zaduvao svetom mnogo šta je otkrio.

Takođe, ne smemo da smetnemo s uma da su sudbinu ovih prostora uvek krojili Nemačka (svojevremeno i kroz Austrougarsku), Turska i Rusija. Jednako na ekonomskom, političkom i duhovnom planu. Taj uticaj i danas je ključan i neophodno je iskoristiti ga. Pokušaji angloamerikanaca polovinom prošlog veka da promene takvu sliku bili su kratkog daha i samo su prouzrokovali ratove koji ništa suštinski nisu rešili.