Тријумф дволичности

Недавно гласање у Уједињеним нацијама није било ни тријумф Србије, ни предлагача резолуције, него тријумф дволичности. Сребреничке жртве су по ко зна који пут злоупотребљене у политичке сврхе. Само наивни не виде да циљ резолуције (коју је покренула, гле чуда, Немачка) није неговање пијетета према жртвама него притисак на Србију и Србе – због непризнавања независности Косова, одбијања да се уведу санкције Русији и због турбуленција које Милорад Додик изазива у Босни и Херцеговини. Сама чињеница да се резолуција позива на индивидуалну одговорност и да не спомиње Србију и српски народ јесте провидан смоквин лист, јер треба бити озбиљно интелектуално поткапацитиран па не видети на кога се мисли – и зашто.

Уместо геноцида који се већ седам месеци одвија пред очима целог света, спонзори резолуције су се сетили нечега од пре 29 година, што јесте био велики злочин, али свакако не и геноцид, да њиме зарад дневнополитичких потреба притисну Србију и Србе. То што се тиме под велом тобожњег пијетета де факто омаловажавају и сребреничке и све друге жртве постјугословенских ратова и поново сеје зла крв у региону, спонзорима резолуције није важно. Они следе своје политичке циљеве. А онда се на то јаве неке наше „демократе” и „европејци” па нас поучавају како су против резолуције биле само ауторитарне и диктаторске земље, док су се, ето, све оне демократске, изјасниле у прилог резолуције.

Не само што је упитно да ли су све земље које су гласале за резолуцију баш демократске, него је још упитније зашто све те тобоже демократске земље, које свима држе лекције о људским правима, за седам месеци нису смогле снаге ни за благи прекор Израелу због начина вођења рата у Гази, а камоли за макар и необавезујућу резолуцију Генералне скупштине. О неким делотворним мерама да се покољ у Гази заустави, да не говоримо.

Зоран Јањетовић,

Београд