Trijumf dvoličnosti

Nedavno glasanje u Ujedinjenim nacijama nije bilo ni trijumf Srbije, ni predlagača rezolucije, nego trijumf dvoličnosti. Srebreničke žrtve su po ko zna koji put zloupotrebljene u političke svrhe. Samo naivni ne vide da cilj rezolucije (koju je pokrenula, gle čuda, Nemačka) nije negovanje pijeteta prema žrtvama nego pritisak na Srbiju i Srbe – zbog nepriznavanja nezavisnosti Kosova, odbijanja da se uvedu sankcije Rusiji i zbog turbulencija koje Milorad Dodik izaziva u Bosni i Hercegovini. Sama činjenica da se rezolucija poziva na individualnu odgovornost i da ne spominje Srbiju i srpski narod jeste providan smokvin list, jer treba biti ozbiljno intelektualno potkapacitiran pa ne videti na koga se misli – i zašto.

Umesto genocida koji se već sedam meseci odvija pred očima celog sveta, sponzori rezolucije su se setili nečega od pre 29 godina, što jeste bio veliki zločin, ali svakako ne i genocid, da njime zarad dnevnopolitičkih potreba pritisnu Srbiju i Srbe. To što se time pod velom tobožnjeg pijeteta de fakto omalovažavaju i srebreničke i sve druge žrtve postjugoslovenskih ratova i ponovo seje zla krv u regionu, sponzorima rezolucije nije važno. Oni slede svoje političke ciljeve. A onda se na to jave neke naše „demokrate” i „evropejci” pa nas poučavaju kako su protiv rezolucije bile samo autoritarne i diktatorske zemlje, dok su se, eto, sve one demokratske, izjasnile u prilog rezolucije.

Ne samo što je upitno da li su sve zemlje koje su glasale za rezoluciju baš demokratske, nego je još upitnije zašto sve te tobože demokratske zemlje, koje svima drže lekcije o ljudskim pravima, za sedam meseci nisu smogle snage ni za blagi prekor Izraelu zbog načina vođenja rata u Gazi, a kamoli za makar i neobavezujuću rezoluciju Generalne skupštine. O nekim delotvornim merama da se pokolj u Gazi zaustavi, da ne govorimo.

Zoran Janjetović,

Beograd