Сада је време да Европа Србији врати дуг.

„Оно што је у средњем веку за Србију учинио Свети Сава пред иностранством, то је ових дана учинио Николај пред Англиканцима”, рекао је Михајло Пупин о јеромонаху Николају Велимировићу, који је као члан српске мисије у Енглеској, током Великог рата, здушно радио на придобијању савезника у Европи. Дан о ком Пупин говори је прослава Видовдана 1916. године, један од најзначајнијих догађаја у раду наше мисије у Енглеској. А душа ове прославе био је сам Николај. Празник „Дан Косова”, како су га Енглези називали, обележавао се у свим већим градовима и покретао је на дарежљивост. Продаван је „Видовдански цветак”, а у свим енглеским црквама прикупљан је новац у корист напаћених и измучених српских војника и народа. У Лондону прослава је била и најсвечанија. Свечана литургија одржана је у Катедрали Светог Павла, али се први пут десило да један странац друге конфесије говори у храму, и то у присуству краља Џорџа Петог и све угледне енглеске аристократије.

За предукаоницу је Николај изашао у најпростијој монашкој ризи, погледом је прошао окупљеним светом и почео беседу „Душа Србије”. Читав дан раније, рече, провео је разгледајући тај величанствени храм, понос Енглеске и хришћанства и видео да је саграђен од најскупоценијег материјала, донесеног из разних крајева империје у којој сунце не залази..., да је украшен златом и драгим камењем... и уверио да се с правом убраја у једно од архитектонских чуда света...

„Но, господо и пријатељи! Ја долазим из једне мале земље са Балкана, у којој има један храм, и већи, и лепши, и вреднији, и светији од овога! Наста онда тајац, збуњеност и жамор подсмеха, на шта Николај широко махну руком и све се утиша, па из џепа монашке мантије извади фотографију и окрену је народу.

 „Тај храм се налази у српском граду Нишу и зове се Ћеле-кула. Тај храм је сазидан од лобања и костију мог народа. Народа који пет векова стоји као стамена брана азијатском мору, на јужној капији Европе. А кад би све лобање и кости биле узидане, могао би се подићи храм триста метара висок, толико широк и дугачак, и сваки Србин би данас могао подићи руку и показати: ’Ово је глава мога деде, мога оца, мога брата, мога комшије, мога пријатеља, кума’. Пет векова Србија лобањама и костима својим брани Европу да би она живела срећно. Ми смо тупили нашим костима турске сабље и обарали дивље хорде, које су срљале као планински вихор на Европу. И то, не за једну деценију, нити за једно столеће, него за сва она столећа која леже између Рафаела и Ширера. За сва она бела и црвена столећа у којима је Европа вршила реформацију вере, науке, политике, рада, реформацију целокупног живота. Речју, када је Европа вршила смело кориговање, и богова и људи из прошлости, и када је пролазила кроз једно чистилиште, телесно и духовно. Као стрпљиви робови, ми смо се клали са непријатељима њеним, бранећи улаз у то чистилиште. И другом речју, док је Европа постајала Европом, ми смо били ограда њена, жива и непробојна ограда, дивље трње око питоме руже.

На Видовдан 1389. године српски кнез Лазар, са својом храбром војском, стао је на Косову пољу на браник хришћанске Европе и дао живот за одбрану хришћанске културе. У то време Срба је било колико и вас Енглеза. Данас их је десет пута мање. Где су? Изгинули бранећи Европу. Сад је време да Европа врати тај дуг”, говор је за памћење на Видовдан 1916. године, тада јеромонаха Николаја Велимировића.