Чисте и трепераве боје са Монеове палете

Специјално за „Политику”

Падова – У славу импресионизма, недалеко од Капеле Скровењи, коју је славни Ђото осликао фрескама, од почетка марта до 14. јула, у Падови у Културном центру Алтинате-Сан Гаетано, постављена је изложба „Моне. Ремек-дела из Музеја Мармотан Моне, Париз”. То је први догађај који ова француска институција организује у овом граду, представљајући значајну импресионистичку колекцију, коју чини око шездесет врхунских дела Монеа и његових сапутника као што су Буден, Делакроа, Реноар, Роден итд. Овако се на посебан начин обележава и у северној Италији 150 година постојања импресионизма, захваљујући Силвији Карлие, генералном кустосу, директорки Музеја Мармотан Моне, која је остварила овај занимљив подухват у сарадњи са колегиницама, са Мариан Матју, историчарком уметности, и Орелу Гавоал, кустоскињом поменуте институције.

Улазнице коштају око 17 евра, подразумева се да је посетилаца много, захваљујући и региону привлачном туристима, а Падова је близу Венеције где је у току и Бијенале уметности, које увек има бројну публику. Зато се овај уметнички догађај сматра врхунцем културне сезоне, а јавност и париски кустоси су посебно захвални Серђу Ђорданију, градоначелнику Падове, и Андреи Коласију, саветнику за културу, што је париској збирци отворио врата једног од најлепших изложбених простора у граду.

Ученици, студенти, поклоници уметности са занимањем разгледају чувена дела, која осветљавају различите фазе сликаревог истраживања: од његових почетака на обали Нормандије где му је Ежен Буден пружио подстицај да слика, преко његових боравака у Холандији, Норвешкој и Лондону, до дела својеврсног завештања, као што су серија радова „Локвањи”  насликана на имању Живерни. Уз модерне технологије осмишљена је и упечатљива видео-инсталација са Монеовима мотивима. Вреди истаћи да је већина дела представљених у Падови директно наслеђе Клода Монеа: јер их је уметник љубоморно чувао у свом атељеу и у породичном дому, а његов син Мишел поклонио их је овом музеју, у својим каснијим годинама. Посетити изложбу у Падови, како кажу организатори „значи уронити у бујну мајсторову креативност, схватити изворе инспирације и уронити у његову интиму”.

Идеја кустоса је била да се поред дела Монеа, прикажу и радови уметника које је он чувао за себе као колекционар. Уз две Роденове скулпуре из Монеове приватне колекције, изложени су и његови портрети различитих аутора, а поред многих других један је потписао и сам Реноар. У опсежном каталогу изложбе се наводи да Моне (1840–1926) „током младости  није имао средстава за куповину уметничких дела. Она која је поседовао у то време углавном су му поклонили колеге уметници. То били његови портрети које су  насликали пријатељи – на којима је приказан сам или заједно са супругом Камиј (1847–1879) и његовом децом: Жаном, рођеним 1867. и Мишелом, рођеним 1878. године. Почевши од 1890, захваљујући побољшању материјалне ситуације, уметник купује на јавним аукцијама или од париских дилера, „трошећи знатне суме.”

Монеа је пре свега занимала игра светлости и њена трансформација, користио је чисте и светле нијансе, покушавајући да дочара треперење и одсјај. Са своје палете је одстранио тешке и непрозирне боје и користио само чисте и светле. Стављајући такве тонове један крај другог, постигао је треперење светлости, одсјај разнобојних несталних одсјаја, који стално мењају и сам изглед ствари. Око 1890. почео је да слика циклусе дела, са истим мотивима, али у различитим фазама дана. Са серијама слика Моне обележава своје стваралаштво, и стиче славу, а то су : „Стогови сена”, „Алеја јабланова”, „Руанска катедрала” (једну верзију поседује Народни музеј у Београду), „Јапански мостови”, „Ириси” „Локвањи”, „Вистерије”. Од 1870. у наредне две деценије Моне се често селио и истраживао светлост, али на крају његов свет постаје врт и језеро у Живернију. Признање за свој рад је доживео у каснијим годинама, а његове слике су откупљивали приватни колекционари, а не институције.

У Падови по уласку у изложбени простор, на паноима нас дочекује кратак преглед историје настанка импресионизма са истакнутим местом које припада Монеу и његовој  слици „Импресија, рађање сунца” из 1872.  по којој је и читав уметнички правац добио име импресионизам. Следи  портрет сина, малог Мишела Монеа, ту је и чувена „Локомотива” из 1875. из периода када је насликао 16 снежних пејзажа, потом ремек-дело „Шетња близу Аржантеја” из 1875. које је доживело четири верзије, једну има Музеј Мармотан, две су у приватним колекцијама, а једна у Музеју лепих уметности у Бостону.  Следе чувени „Ириси у Живернију” из 1887. „Поље лала” у Холандији из  1886. године. Потом „Чаринг крос мост” 1899–1901, „ Парламент. На обали Темзе” из 1905.  године. Џералдина Лефевр, кустоскиња, наводи у каталогу да је између 1899. и 1901. Клод Моне три пута боравио у Лондону: „Са прозора своје собе у хотелу ’Савој’, гледајући на исток, могао је да посматра мост Ватерло и јужну обалу Темзе, као и железнички мост Чаринг Крос, изграђен 1863... Моне користи исти распон боја за небо и реку, наглашавајући на тај начин праволинијски профил моста који прати границу између две област.” У Лондону се управо за септембар ове године припрема изложба Монеових дела насталих током његових боравака у Енглеској. Овде у Падови су „Ириси” и „Локвањи” изложени у просторијама са огледалима, која потцртавају њихову етеричност и прозрачност. Следи серија „Јапанских мостова”. Када Монеу почиње да слаби вид због катаракте, он се посвећује делима која крећу ка апстракцији и ти радови се овде, уз фотографије из живота великог уметника, могу погледати.