Мајстори да сваку шансу пропустимо

Питање свих питања – да ли да експлоатишемо литијум или не? Заправо, то није питање, већ наша озбиљна шанса да привредно експлодирамо и да се заувек макнемо са места земаља које неретко одликује сиромаштво. Но, изгледа да смо ми Срби мајстори да сваку шансу упропастимо, да поверујемо добро плаћеним кампањама финансираним од разноразних агентура и да на бази незнања, лакомислености, необразованости, по ко зна који пут себе упропастимо.

Зар би требало присећати се страшних мука које је краљ Милан имао да модернизује Србију. Српски владар који је уз кнеза Михајла највише допринео на модернизацији Србије, а ког смо у историографији до те мере наружили да га углавном описујемо као пијаницу, коцкара и женскароша, уместо као човека који је желео модерну Србију. Додуше, имао је више среће него Михајло, јер није мучки убијен, али је безмало из Србије протеран и осрамоћен. Само зато што је хтео да у Србији уведе железницу, скоро па му револуција није избила. Народ је хтео и да га разапне јер је у Београду увео улично осветљење. Сетимо се само и сулудих новинских натписа током једине Теслине посете Србији када су га новине описивале као лудог научника. Е, такви смо ми Срби. Презиремо да гледамо у будућност, презиремо модернизацију и увек ће се наћи неки паметњаковић који ће нам као у Домановићевом „Мртвом мору” теоретисати како то код нас не може да прође и како ништа што је ново није добро.

Овог пута стране агентуре су нас добро проучиле и удариле су тамо где смо најрањивији – на бојазан за заштитом животне средине. Наравно, глупо је говорити да се у Титовој СФРЈ нико није бунио на загађеност, те да су Бор и Мајданпек тада имали десет пута већу загађеност него данас, али Боже мој, сада је то опасно када су у рудник ушли Кинези и покренули га. Иначе, ми смо ти такви вајни еколози да свако мало гурнемо шпорет или ауто у реку, али, ето, бојимо се страшног „Рио Тинта”, који иначе овде истражује литијум од 2003. и који баш до данас ником није сметао. Данас смета када се зна да су му Кинези највећи акционари, па где баш они да се домогну тако уносног посла. Посебно су ми комични они који се брину за пољопривреду у Јадру и Мачви, а деценијама уназад нико ништа није садио, нити радио и баш из тих крајева људи су највише напуштали своје куће и одлазили трбухом за крухом ка Београду или иностранству. Па зашто ако су могли да развијају пољопривреду и од ње да живе? Ко их је све до данас у томе спречавао?

Одрећи се данас експлоатације литијума, једнако је као када би се Кувајт одрекао експлоатације нафте. Тим пре јер нас је Бог подарио најквалитетнијим литијумом на кугли земаљској. Отуда, уместо да привредно експлодирамо и да будемо европски Дубаи, ми ћемо да слушамо приче сарадника западних агентура из лажних еколошких удружења, посебно немачке агентуре, о наводној угрожености животне средине. Ти људи не желе да чују нити један аргумент да никаква опасност не постоји по угрожавање животне средине, јер они имају задатак да шире панику и страх. Уосталом, експлоатација и не може да започне док се не дају све могуће гаранције о заштити животне средине, али њих то не занима. Њихов задатак је да кроз изношење примитивне демагогије и плашења народа оставе Србију без највеће развојне шансе у њеној историји.

Зато сам и изнео став да су ти људи не издајници, већ велеиздајници своје земље. По сваку цену желе да нас оставе у сиромаштву и затуцаности, што и јесте циљ добром делу западних земаља. Занимљиво је и то да су они сви „велики еколози” када је литијум у питању, али никако не желе да се одрекну мобилних телефона, таблета, лаптопа, електричних тротинета, заговарају нам електричне аутомобиле, али неће да кажу да је за све то неопходан литијум.

Овим путем молим државу да пред таквима не поклекне и да крене у овај пројекат, јер у свету су потребни сви могући извори енергије, с обзиром  на то да струје пута два недостаје у свету. Литијум је вероватно наша последња шанса коју нам Бог нуди да коначно пређемо Рубикон у развоју и да кренемо незаустављиво напред. Молим државу да је не пропусти, јер за неколико година, уколико ово пропустимо, жестоко ћемо се нервирати због оног што смо сами себи учинили.

Народни посланик

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa