„Mали рај” Иванa Вучковића

Лепосавска река, Лепосавић – На само километар од центра Лепосавића и стотинак метара од главног магистралног пута који из правца Косовске Митровице води ка Јарињу, свој мир после напорног дана, налази Иван Вучковић (48), дипломирани професор српског језика и књижевност, новинар и радник Културног центра „Сава Дечанац” у вароши на крајњем северу Космета.

Домаћинство води његов отац Стојадин (76), који је овде пре 13 година направио кућу.

Каже да му је било „тесно” у стану, у згради, јер је навикао да стално нешто ради и привређује. Пре четири године му је преминула супруга Миломирка, али му, „радост доносе унуци, син Иван и снаја Марија”.

– Снаја и унуци су сваког дана овде, долази ми и ћерка са зетом и унуцима. Радим у башти и око свега што је потребно за једно домаћинство – говори Стојадин, пензионер Флотације рудника „Трепча”, док у предвечерје седимо у дворишту, у хладу врба, јова и багрема, уз шум Лепосавске реке, која извире горе подно Жуте прле.

Сву лепоту у дворишту, башти и радионици у којој је све под конац, као и у малој пекари са роштиљем, осмислио је син Иван. С породицом живи у стану у Лепосавићу, али сваки слободан тренутак проводи у „малом рају”, који је његових руку дело. Уз посао у Културном центру, где је осмислио шест манифестација и идејни је творац Награде „Сава Дечанац”, скоро две и по деценије ради као новинар. Камером је забележио сва догађања у Лепосавићу, обишао је и свако село и заселак у општини, а може да се похвали најбогатијом видео-архивом у којој је „посложио” сваки дан у претходне 24 године.

– Нема догађаја од 2000. који нисам пропратио. Било да је реч о политичким, културним или спортским дешавањима или протестима Срба с којима делим поратне године. Посебно сам поносан на документарни филм „Прича о нестајању”, где сам описао нестајање села кроз жене обавијене марамама, које и сада можете видети у селима подно Копаоника, Рогозине и на Косову и Метохији. Бележио сам живот сељака домаћина, вредног пољопривредника, чији је стуб жена која носи мараму, не скида је до краја живота, а само марами промени боју. То су мараме које носе сваког дана, за радост, за неко славље, али и оне црне, које су знак жалости. Годишње сам радио око 50 репортажа, јер моја професионална мисија је да обичног човека овековечим на малом екрану са свим његовим радостима и патњама и да све животне судбине прикажем на истинит начин – говори Иван Вучковић.

Поносан је, каже, и на више од десет година рада које је посветио документарним емисијама за Министарство информисања, али и на своје „Корене”, „Записе са извора”, емисију „Афирмација”, као и на властиту продукцију под називом „Петреса”.

Окренуо се, прича, мирнијем животу, свом „царству” у Лепосавској реци, где се бави производњом здраве хране и где у дворишту рађају јабуке, крушке, трешње, вишње...

– За све ове године упознао сам много људи, видео сам да је земља благодат, којој треба да посветимо време и љубав да би нам узвратила. То је исто као и са човеком. Добијамо онолико колико му дајемо. Окренуо сам се баштенским пословима, па у два пластеника узгајам лук, паприку, парадајз, краставац, онолико колико је довољно за једно домаћинство. Све је на природној бази – говори Иван.

Поносан је и на своју радионицу у којој обрађује црвено дрво шљиве, ораха и багрема из његовог забрана у Гњеждану, или му пријатељи и кумови поклањају. Обрађује дрво од сушења на тавану или напољу, до финалног производа. Каже да му је „ментор у столарству” Љупче Радојевић из села Доњи Крњин, код кога увек радо одлази по савет.

– Столар сам приправник – уз осмех каже Иван, док седимо у летњиковцу, не обазирући се на тутњаву оклопних транспортера специјалне јединице косовске полиције, који пролазе преко реке. Само одмахну руком на тај тешки звук полицијских возила, на свакодневицу која погађа сваког ко је овде. Не само у Лепосавићу и Лепосавској реци, већ и свуда где је српска душа.

Полако испијајући црну домаћу кафу, слушамо Ивана, добитника две Октобарске награде општине Лепосавић, који говори да „ништа не би постигао у животу без жене Марије, мале Вере, старије ћерке Петре, студенткиње која је кренула очевим стопама и студира српски језик, и сина Павла, гимназијалца”.

Када нема посла у башти или када крену хладни јесењи и зимски дани, пише приче, а књигу планира да објави следеће године. Не крије да га као и све који живе овде брине будућност, али да је решен да на својој земљи остане, уз поруку да „упркос свим тешкоћама, један дом имамо, који треба да негујемо и бранимо знањем, поштовањем и љубављу”.