Свет парадокса у којем је све могуће

Може се рећи да су темељи 21. Бијенала уметности у Панчеву, постављени још давне 1981. године када је Савремена галерија у Панчеву установила Панчевачку изложбу југословенске скулптуре – скраћеницом ПИЈС. ПИЈС је одиграо значајну улогу релевантног пункта и промотора нових тенденција и појава у савременој скулптури ондашње Југославије. Да би ова манифестација преживела све турбиленције времена, организатори су показали велику осетљивост за актуелне промене, па је деведесетих година прошлог века, у новом културном и геополитичком простору – рат, изолација, економска криза, санкције, бомбардовање – ова бијенална манифестација транспонована у Тријенале скулптуре. На тај начин сачувана је њена институционална форма.

Ослушкујући рецентну сцену и агилно пратећи ситуацију на терену, Тријенале скулптуре у Панчеву 2000. године променило је временски ритам својих издања и име; од тада Бијенале визуелних уметности прераста у међународну манифестацију.

За овогодишње, 21. Бијенале уметности у Панчеву насловљено „Испирање”, селекција је поверена др Соњи Јанков (1985), научној сарадници за хуманистичке науке и кустоскињи, која одабиром темом овако широког спектра фокусира дејство њене негативне и позитивне градације у синергији науке и уметности, али и значење ове речи у метафоричном и техничком смислу. Наиме, јасно да је 21. век почео међусобно повезаним активизмом уметника и продукције знања као и истраживачким моделима чији параметри обликују комплекс антиципација. И 21. издање панчевачког Бијенала протиче у знаку поменутих идеја и потребе да се испитају доминантни обрасци и дијалози у њиховим најразличитијим идејним и медијским верзијама. Сама Соња Јанков истиче да се изложбена смотра и наука често надопуњавају у заједничкој тежњи да друштво у коме живимо, са свим његовим недостацима, боље разумемо и да покушамо да га поправимо и унапредимо. Она наглашава да оно што Бијенале чини релевантним јесте могућност брже реакције на проблеме у уметности и њеном окружењу, бележењем феномена и истраживањем њихових комплексности.

Скоро да и није било ма каквих ограничења (осим можда финансијских) у погледу укључивања аутора чији рад доприноси разумевању одређене теме. Око двадесет домаћих и иностраних уметника и колектива позвани су да у оквиру 21. Бијенала уметности представе или реализују радове у вези са термином испирање, одабирајући сами неку од бројних асоцијација или значења који проблематизују овај термин. У том процесу селекторка реферише на оно специфично, што сублимира уметност и живот нашег времена, а то су питања:  Колико се осећамо испраним, измореним, исцеђеним, раствореним? Да ли је процес испирања процес уклањања или проналажења нечег? Да ли се расна мржња, мизогинија, хомофобија могу испрати? Да ли се трагови породичног насиља, ратних злочина, злостављања могу (и)спрати? Да ли се водом могу испрати отпаци из прехрамбене индустрије, или било које друге гране индустрије? Који је однос између испирања и заборава?

Јасно је да је 21. век почео међусобно повезаним констелацијама кругова уметника и продукције знања, као и истраживачким моделима чији параметри обликују комплексна предвиђања у зони науке и уметности. И 21. Бијенале протиче у знаку поменутих идеја и потребе да се испитају доминантни културни обрасци, а изложбом је доминирао тон критичке оријентације и ангажоване визуелне форме, наглашених рефлексија и саморефлексија, идеја контекстуализације и реконтекстуализације, примера не/посредног тематског одговора аутора чија су номадска упоришта и ставови обојени карактером биографског сведочанства.

Зоран Тодоровић проблематизује актуелне друштвене теме и места избеглица, а видео-рад „Интеграција/ илегални људи” сведочи о свету парадокса у којем је све могуће. У низ синхронијских микронаратива уденути су ангажовани цртежи Надежде Кирћанки са темом о обећаној зрењанинској води коју грађани чекају две деценије.

Перформанс Вандел Ваштгата купања у кади са црном водом има бројне референце на актуелну ситуацију црно-белих односа али са ставом да ни та спољна црна боја по телу не може одузети статус „чистог” бића човеку. Вишезначни појмови каде за купање у концепту документарне фото-инсталације готово сликарским средствима хармонизују кадар Љубице Денковић. Био2Арх, Уметничка група, у видео-инсталацији бави се „Поезијом места” чије ишчитавање је у домену персоналног.

Видео Бреде Бебан „Љубав сама”, из 2003, сниман на острву Угљан, са певањем Леонарда Коена, представља савршени идејни аудио-визуелни рад који осваја деликатном синергијом визуелног и гласовног. Удружење грађана „Графичка мрежа” од 2020. године у Новом Саду представља заједницу уметника око отвореног графичког студија, а да би индивидуални и колективни рад неговали и промовисали различите могућности које пружа графика као савремена уметничка дисциплина; инсталација „Дунав” је део њихове вишемесечне акције. У интерпретацији учесника Бијенала, радови веома често имају наглашен документарно-социјални карактер у којем се критички посматра дискурс новог светског поретка.

Програм Бијенала се одржава у неколико јавних и галеријских простора – Новој Галерији савремене уметности Панчево, Галерији савремене уметности Панчево, галерија Милорада Бате Михаијловића, Светосавском дому, биоскопу „Војводина” и Народном музеју Панчева.

Капитални део 21. Бијенала у Панчеву је, поред изложбе, обимна публикација (са студијама, историјским анализама и текстовима који реферишу из различитих углова феномен природе, екологије, угрженост). Аутори ове својеврсне сонде душтвене савести су: Соња Јанков, Андрија Филиповић, Ивана Живаљевић и Нела Тонковић. Читајући текст о пластици и њеној присутности и свим облицима живих бића упамтила сам да и пчеле, у граду или селу, имају на својим телима микрочестице пластике.

У пратећем програму Бијенала реализује се и представа „П(ј)ешчаник (2018–2021)” са актерима Невом Лукић и Виктором Радоњићем.