Ултиматум је био само ствар технике

Сарајево је три пута у 20. веку било у центру светске пажње. Први пут 1914. после атентата на Франца Фердинанда, други пут 1984, када су одржане Зимске олимпијске игре и трећи пут 1995. године, када су се догодиле Маркале. Два од три догађаја имала су трагичне размере и последице. После првог 1914, без иједног доказа кривом је проглашена Србија, што је искоришћено за објављивање рата Србији и бомбардовање Београда. После другог догађаја 1995. кривим су проглашени Срби у Босни и уследило је НАТО бомбардовање српских положаја у Босни и Херцеговини. И за један и за други догађај, први на почетку и други на крају 20. века, остало је пуно неразјашњених питања. Док догађаји из деведесетих година 20. века чекају своје научне истраживаче, о Видовданском атентату 1914. истраживачки зна се неупоредиво више.

Шта је то што се из научног угла поуздано зна о предисторији 1914, међународном контексту, самом догађају, одговорности и последицама?

Европску историју одредиле су империје. Све су, како пише британски историчар Дејвид Стивенсон, настале на насиљу и биле спремне да га понове. Ипак, све су се до 1914. уздржавале од покретања војски једна против друге. Када су то учиниле, неке од њих су биле у кризи, друге у успону. Улазак у рат све су, осим Аустроугарске, образлагале угроженошћу претензијама друге империје. Једино је Аустроугарска, која је уз безрезервну подршку Немачке прва покренула оружје, своју одлуку правдала угроженошћу од Србије. Србија је тада имала око четири милиона становника, а Аустроугарска више од 50 милиона. Аустроугарска монархија је у то време била необичан режим, држава састављена од различитих области које су Хабзбурзи стекли „ратом и браком”. Обухватала је једанаест већих етничких група, била је репресивна с модерном полицијом и мање демократична од појединих других европских држава. Због свог шароликог етничког састава оштро се противила националним идејама народа који су тежили самоопредељењу.

Иако је себе видела као модерну европску државу, Аустроугарска је од почетка окупације владала Босном и Херцеговином на стари феудални начин, задржавајући аграрне односе из турског времена и одржавајући поредак силом. Аграрно питање је било централни проблем, што је стварало огромно незадовољство локалног становништва због тешког социјалног положаја сељаштва. Осим аграрног питања, постојали су и велики национални и верски проблеми, затим питање политичких права, слободе штампе и удруживања. Аустроугарско-немачке политичке и војне елите склоне доминацији над Балканом користиле су мултиетничку и мултиверску сложеност простора, водећи политику подстицања међусобног сукобљавања балканских народа, најчешће посредством етнички и верски искључивих кругова. Оскар Поћорек, поглавар Земаљске владе у Сарајеву, у свом писму министру финансија Леополду Билинском у Беч, у мају 1913. године залагао се за „одржавање српског сељаштва у летаргичном стању”, за противтежу Загреба Београду, за одвраћање хрватске и муслиманске интелигенције и полуинтелигенције од преласка у српски табор, тј. од уједињења свих Јужних Словена и за одржавање, „као највишег принципа”, политике ослањања на Хрвате и Муслимане уз чију се помоћ, по његовим речима, „може владати и у читавој земљи и у скупштини”. Царским решењем 1910. године у Босни и Херцеговини је уведен тзв. Земаљски устав, који је предвиђао изборни систем по социјалним и верским кључевима. Један глас аге или професора вредео је колико 150 сељачких. Протест против таквих решења изражавала је српска омладина која се и пре тога није мирила са окупацијом. Из бунта омладине коју су углавном сачињавали ђаци пореклом са села и која је од рођења осећала тешко бреме аустроугарске окупације, уз то доста читала, преко литературе сазнавала како изгледа свет и борба за већа права, памтила немаштину села и муку родитеља настало је „стање духа”, које је подстицано у разним омладинским групацијама.

Из таквог стања духа израсла је и „Млада Босна”, мрежа тајног ђачког удружења југословенске оријентације која је окупљала младе Србе, Муслимане и католике. Осим тога, омладина у Босни и Херцеговини била је загледана у Србију која је била независна држава, имала своје институције, развијен парламентарни живот, опште право гласа, слободну штампу. Ипак, како пише Милорад Екмечић, свет никада не би сазнао за „Младу Босну” да њен припадник Гаврило Принцип није на Видовдан 1914. године извршио атентат на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда. Деветнаестогодишњак у време атентата, пореклом са села, непоколебљивих уверења, под снажним утицајем литературе и са израженим осећајем за социјалну правду, Гаврило Принцип је о разлозима због којих се одлучио на атентат говорио у току судског процеса. На основу расположивих извора, његове биографије, природе „Младе Босне” и његовог држања у току суђења и у затвору у Терезијану, може се закључити да је био изузетно снажног карактера. Један од ретких до сада недовољно познатих извора који говори у прилог виђења његове личности јесу исписане забелешке на књизи невеликог обима коју је читао. На претпоследњој страници књиге немачких новела, која се чува у Државном архиву Србије, обичном оловком записао је следеће мисли: „Што твој непријатељ не треба да зна ти немој рећи свом пријатељу, ако тајну прећутим онда је она мој роб, ако је кажем ја сам њен роб, на дрвету ћутања виси његов плод, мир, ништа не рећи, ништа не веровати.”

Атентату на Франца Фердинанда претходили су опсежни аустроугарски војни маневри у Босни и Херцеговини. Одлука Аустроугарске да спроведе маневре изненадила је дипломатске кругове великих сила. Њихово одржавање имало је више циљева од којих су једни имали политичку поруку, а други војни значај. У позадини њиховог одржавања, несумњиво је стајала опомена Србији којој су у Бечу приписиване аспирације ка Босни и Херцеговини. Истовремено, маневри су имали сврху да буду претња немирним елементима у Босни и Херцеговини. Подизањем на борбени ниво војске ојачане мирнодопским саставом и одржавањем маневара у деловима земље где су српска осећања била најснажнија, као и на терену на који се гледало као на будуће ратиште требало је да буде упућена снажна претећа порука тамошњем народу. С војног гледишта били су од велике користи и за командни кадар и за трупе, као и за испробавање новина у војној спреми и наоружању у брдским пределима.

Атентат у Сарајеву је Аустроугарској и Немачкој дошао као наручен. Дојава о претњи по безбедност Франца Фердинанда, упућена 17. јуна од аустријског агента из Земуна аустроугарским властима у Загребу и прослеђена даље, за коју се донедавно није знало, није утицала на одговарајуће мере безбедности, Гаврило Принцип је био прецизан, Србија је без иједног доказа била оптужена да стоји иза атентата и дуго планирани рат против Србије добио је повод. Ултиматум је био само ствар технике.

Оскар Поћорек и Едмунд Герде, шеф полиције у Босни, као најодговорнији за случајне или намерне пропусте у обезбеђењу нису позвани на одговорност. Герде је добио положај дворског саветника у Будимпешти, а Поћорек је постао главнокомандујући аустроугарске балканске војске.

Атентатом у Сарајеву остварио се жељени сценарио начелника немачког генералштаба Хелмута фон Молткеа, који је фебруара 1913. године у писму начелнику аустроугарског генералштаба Конраду фон Хецендорфу саопштио: „Мој је став сада, као и пре, да до рата у Европи мора доћи, и то пре или касније, и да ће се то у крајњој линији односити на борбу Германа и Словена. Треба за то извршити припрему свих држава које су носиоци германске културе духа. Али напад би требало да изазову Словени.”

*Директор Државног архива Србије