Ultimatum je bio samo stvar tehnike

Sarajevo je tri puta u 20. veku bilo u centru svetske pažnje. Prvi put 1914. posle atentata na Franca Ferdinanda, drugi put 1984, kada su održane Zimske olimpijske igre i treći put 1995. godine, kada su se dogodile Markale. Dva od tri događaja imala su tragične razmere i posledice. Posle prvog 1914, bez ijednog dokaza krivom je proglašena Srbija, što je iskorišćeno za objavljivanje rata Srbiji i bombardovanje Beograda. Posle drugog događaja 1995. krivim su proglašeni Srbi u Bosni i usledilo je NATO bombardovanje srpskih položaja u Bosni i Hercegovini. I za jedan i za drugi događaj, prvi na početku i drugi na kraju 20. veka, ostalo je puno nerazjašnjenih pitanja. Dok događaji iz devedesetih godina 20. veka čekaju svoje naučne istraživače, o Vidovdanskom atentatu 1914. istraživački zna se neuporedivo više.

Šta je to što se iz naučnog ugla pouzdano zna o predistoriji 1914, međunarodnom kontekstu, samom događaju, odgovornosti i posledicama?

Evropsku istoriju odredile su imperije. Sve su, kako piše britanski istoričar Dejvid Stivenson, nastale na nasilju i bile spremne da ga ponove. Ipak, sve su se do 1914. uzdržavale od pokretanja vojski jedna protiv druge. Kada su to učinile, neke od njih su bile u krizi, druge u usponu. Ulazak u rat sve su, osim Austrougarske, obrazlagale ugroženošću pretenzijama druge imperije. Jedino je Austrougarska, koja je uz bezrezervnu podršku Nemačke prva pokrenula oružje, svoju odluku pravdala ugroženošću od Srbije. Srbija je tada imala oko četiri miliona stanovnika, a Austrougarska više od 50 miliona. Austrougarska monarhija je u to vreme bila neobičan režim, država sastavljena od različitih oblasti koje su Habzburzi stekli „ratom i brakom”. Obuhvatala je jedanaest većih etničkih grupa, bila je represivna s modernom policijom i manje demokratična od pojedinih drugih evropskih država. Zbog svog šarolikog etničkog sastava oštro se protivila nacionalnim idejama naroda koji su težili samoopredeljenju.

Iako je sebe videla kao modernu evropsku državu, Austrougarska je od početka okupacije vladala Bosnom i Hercegovinom na stari feudalni način, zadržavajući agrarne odnose iz turskog vremena i održavajući poredak silom. Agrarno pitanje je bilo centralni problem, što je stvaralo ogromno nezadovoljstvo lokalnog stanovništva zbog teškog socijalnog položaja seljaštva. Osim agrarnog pitanja, postojali su i veliki nacionalni i verski problemi, zatim pitanje političkih prava, slobode štampe i udruživanja. Austrougarsko-nemačke političke i vojne elite sklone dominaciji nad Balkanom koristile su multietničku i multiversku složenost prostora, vodeći politiku podsticanja međusobnog sukobljavanja balkanskih naroda, najčešće posredstvom etnički i verski isključivih krugova. Oskar Poćorek, poglavar Zemaljske vlade u Sarajevu, u svom pismu ministru finansija Leopoldu Bilinskom u Beč, u maju 1913. godine zalagao se za „održavanje srpskog seljaštva u letargičnom stanju”, za protivtežu Zagreba Beogradu, za odvraćanje hrvatske i muslimanske inteligencije i poluinteligencije od prelaska u srpski tabor, tj. od ujedinjenja svih Južnih Slovena i za održavanje, „kao najvišeg principa”, politike oslanjanja na Hrvate i Muslimane uz čiju se pomoć, po njegovim rečima, „može vladati i u čitavoj zemlji i u skupštini”. Carskim rešenjem 1910. godine u Bosni i Hercegovini je uveden tzv. Zemaljski ustav, koji je predviđao izborni sistem po socijalnim i verskim ključevima. Jedan glas age ili profesora vredeo je koliko 150 seljačkih. Protest protiv takvih rešenja izražavala je srpska omladina koja se i pre toga nije mirila sa okupacijom. Iz bunta omladine koju su uglavnom sačinjavali đaci poreklom sa sela i koja je od rođenja osećala teško breme austrougarske okupacije, uz to dosta čitala, preko literature saznavala kako izgleda svet i borba za veća prava, pamtila nemaštinu sela i muku roditelja nastalo je „stanje duha”, koje je podsticano u raznim omladinskim grupacijama.

Iz takvog stanja duha izrasla je i „Mlada Bosna”, mreža tajnog đačkog udruženja jugoslovenske orijentacije koja je okupljala mlade Srbe, Muslimane i katolike. Osim toga, omladina u Bosni i Hercegovini bila je zagledana u Srbiju koja je bila nezavisna država, imala svoje institucije, razvijen parlamentarni život, opšte pravo glasa, slobodnu štampu. Ipak, kako piše Milorad Ekmečić, svet nikada ne bi saznao za „Mladu Bosnu” da njen pripadnik Gavrilo Princip nije na Vidovdan 1914. godine izvršio atentat na austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda. Devetnaestogodišnjak u vreme atentata, poreklom sa sela, nepokolebljivih uverenja, pod snažnim uticajem literature i sa izraženim osećajem za socijalnu pravdu, Gavrilo Princip je o razlozima zbog kojih se odlučio na atentat govorio u toku sudskog procesa. Na osnovu raspoloživih izvora, njegove biografije, prirode „Mlade Bosne” i njegovog držanja u toku suđenja i u zatvoru u Terezijanu, može se zaključiti da je bio izuzetno snažnog karaktera. Jedan od retkih do sada nedovoljno poznatih izvora koji govori u prilog viđenja njegove ličnosti jesu ispisane zabeleške na knjizi nevelikog obima koju je čitao. Na pretposlednjoj stranici knjige nemačkih novela, koja se čuva u Državnom arhivu Srbije, običnom olovkom zapisao je sledeće misli: „Što tvoj neprijatelj ne treba da zna ti nemoj reći svom prijatelju, ako tajnu prećutim onda je ona moj rob, ako je kažem ja sam njen rob, na drvetu ćutanja visi njegov plod, mir, ništa ne reći, ništa ne verovati.”

Atentatu na Franca Ferdinanda prethodili su opsežni austrougarski vojni manevri u Bosni i Hercegovini. Odluka Austrougarske da sprovede manevre iznenadila je diplomatske krugove velikih sila. Njihovo održavanje imalo je više ciljeva od kojih su jedni imali političku poruku, a drugi vojni značaj. U pozadini njihovog održavanja, nesumnjivo je stajala opomena Srbiji kojoj su u Beču pripisivane aspiracije ka Bosni i Hercegovini. Istovremeno, manevri su imali svrhu da budu pretnja nemirnim elementima u Bosni i Hercegovini. Podizanjem na borbeni nivo vojske ojačane mirnodopskim sastavom i održavanjem manevara u delovima zemlje gde su srpska osećanja bila najsnažnija, kao i na terenu na koji se gledalo kao na buduće ratište trebalo je da bude upućena snažna preteća poruka tamošnjem narodu. S vojnog gledišta bili su od velike koristi i za komandni kadar i za trupe, kao i za isprobavanje novina u vojnoj spremi i naoružanju u brdskim predelima.

Atentat u Sarajevu je Austrougarskoj i Nemačkoj došao kao naručen. Dojava o pretnji po bezbednost Franca Ferdinanda, upućena 17. juna od austrijskog agenta iz Zemuna austrougarskim vlastima u Zagrebu i prosleđena dalje, za koju se donedavno nije znalo, nije uticala na odgovarajuće mere bezbednosti, Gavrilo Princip je bio precizan, Srbija je bez ijednog dokaza bila optužena da stoji iza atentata i dugo planirani rat protiv Srbije dobio je povod. Ultimatum je bio samo stvar tehnike.

Oskar Poćorek i Edmund Gerde, šef policije u Bosni, kao najodgovorniji za slučajne ili namerne propuste u obezbeđenju nisu pozvani na odgovornost. Gerde je dobio položaj dvorskog savetnika u Budimpešti, a Poćorek je postao glavnokomandujući austrougarske balkanske vojske.

Atentatom u Sarajevu ostvario se željeni scenario načelnika nemačkog generalštaba Helmuta fon Moltkea, koji je februara 1913. godine u pismu načelniku austrougarskog generalštaba Konradu fon Hecendorfu saopštio: „Moj je stav sada, kao i pre, da do rata u Evropi mora doći, i to pre ili kasnije, i da će se to u krajnjoj liniji odnositi na borbu Germana i Slovena. Treba za to izvršiti pripremu svih država koje su nosioci germanske kulture duha. Ali napad bi trebalo da izazovu Sloveni.”

*Direktor Državnog arhiva Srbije