Моћ харизме

Кад за неког хоће да се каже да има необјашњиви утицај на друге, код којих изазива једну врсту дивљења, обично се каже да он или она имају харизматичну моћ, моћ која је у хришћанству припадала само свецима. За време Сократа или Платона, Јулија Цезара или Октавијана Августа нигде није записано да су они имали харизматичну моћ. Једноставно, иако грчког порекла, што значи „милосни дар” харизма се у неколико редова објашњава као „нарочит духовни дар за неко звање или службу у црквеној општини”. Дакле, у та давна времена или још раније харизма је била нека врста посебне еманације појединцима који су је својим делом заслужили.

Али, у принципу хришћанска црква је харизму „чувала” само за свеце, а не и за остале, па макар они били признати генији за живота, као Леонардо да Винчи или Микеланђело. Харизму им је подарило наше време.

Тек је медијска експлозија у двадесетом веку од једне ретко употребљаване речи створила такав бум да се готово свака реченица у обичном говору завршава са – он(а) има харизму, или је нема, што аутоматски значи да су на неки начин изнад других или незанимљиви и отписани. Можда и зато што ни у шта не верује данашњи свет харизмом решава све, верујући да је онај ко има харизму способан да уради оно што стотине других нису. Тако је харизма постала наше божанство и најбоље ухлебље је нашла у политици, вероватно и зато што је овај луди свет пре свега политички, и само политички, уз власт и моћ коју она даје, даје наивнима наду, оно што је некад била чисто божанска милост. У крајњем случају, има ту неке парадоксалне једнакости, јер данас ретко ко очекује од Бога милост, већ од оних који имају власт и моћ над њима, а то су политичке вође.

Наравно, не треба бити искључив. Шта би било са Француском да после Другог светског рата није на челу имала генерала Шарла де Гола, који је, данашњим речником речено, заиста имао харизматичну моћ. Али, политика није религија, мада као и религија има свог сатану, односно харизматични постају и највећи зликовци и убице, чак убице целих народа, као што је то био Хитлер, или свог сопственог, као што је радио Стаљин. И за њих се каже да су били харизматичне вође.

Кад би светом уместо политичара владали уметници, онда би свима било много лакше и пријатније. Нико не може порећи да Пикасо или Дали нису били харизматичне личности. Да нису то били не би створили уметност којој се диви цео свет. Томас Ман је такође био харизматична личност, али Кафка, рецимо, није, али су обојица били генији који су обележили светску књижевност.

Политика је већ нешто друго, нарочито ако је у рукама личности које нису у стању да победе свој его и које, као некад црквени оци, мисле да су миропомазани самим тим што су се посветили религији новог доба. Зато се харизма најчешће и чује у политичким разговорима. Ако је личност формата једног Шарла де Гола или Џона Кенедија, дакле уз све што је добро и лоше имају и харизматичну моћ кад комуницирају са својим грађанима, онда је то као у уметности „милосни дар” за посао којим се баве. Нисмо пророци, али тек изабрани амерички председник Барак Обама, уз сву своју младост и знање, има и харизму, без које не би могао да влада тако великом земљом, за разлику од његовог републиканског противника Џона Мекејна који личи на симпатичног чикицу. Не зато што је много старији, већ стога што и харизма, као у давна времена, има своје изабранике.

У свему томе ни ми нисмо изузетак. Многи наши проблеми управо настају и не решавају се зато што, после Зорана Ђинђића, нема личности која има „оно нешто”, оно нешто је чини посебном у послу којим се бави. Сувише „бледила” на нашој политичкој сцени један је од разлога што чешће правимо један корак напред, два корака назад, уместо обрнуто.