Moć harizme

Kad za nekog hoće da se kaže da ima neobjašnjivi uticaj na druge, kod kojih izaziva jednu vrstu divljenja, obično se kaže da on ili ona imaju harizmatičnu moć, moć koja je u hrišćanstvu pripadala samo svecima. Za vreme Sokrata ili Platona, Julija Cezara ili Oktavijana Avgusta nigde nije zapisano da su oni imali harizmatičnu moć. Jednostavno, iako grčkog porekla, što znači „milosni dar” harizma se u nekoliko redova objašnjava kao „naročit duhovni dar za neko zvanje ili službu u crkvenoj opštini”. Dakle, u ta davna vremena ili još ranije harizma je bila neka vrsta posebne emanacije pojedincima koji su je svojim delom zaslužili.

Ali, u principu hrišćanska crkva je harizmu „čuvala” samo za svece, a ne i za ostale, pa makar oni bili priznati geniji za života, kao Leonardo da Vinči ili Mikelanđelo. Harizmu im je podarilo naše vreme.

Tek je medijska eksplozija u dvadesetom veku od jedne retko upotrebljavane reči stvorila takav bum da se gotovo svaka rečenica u običnom govoru završava sa – on(a) ima harizmu, ili je nema, što automatski znači da su na neki način iznad drugih ili nezanimljivi i otpisani. Možda i zato što ni u šta ne veruje današnji svet harizmom rešava sve, verujući da je onaj ko ima harizmu sposoban da uradi ono što stotine drugih nisu. Tako je harizma postala naše božanstvo i najbolje uhleblje je našla u politici, verovatno i zato što je ovaj ludi svet pre svega politički, i samo politički, uz vlast i moć koju ona daje, daje naivnima nadu, ono što je nekad bila čisto božanska milost. U krajnjem slučaju, ima tu neke paradoksalne jednakosti, jer danas retko ko očekuje od Boga milost, već od onih koji imaju vlast i moć nad njima, a to su političke vođe.

Naravno, ne treba biti isključiv. Šta bi bilo sa Francuskom da posle Drugog svetskog rata nije na čelu imala generala Šarla de Gola, koji je, današnjim rečnikom rečeno, zaista imao harizmatičnu moć. Ali, politika nije religija, mada kao i religija ima svog satanu, odnosno harizmatični postaju i najveći zlikovci i ubice, čak ubice celih naroda, kao što je to bio Hitler, ili svog sopstvenog, kao što je radio Staljin. I za njih se kaže da su bili harizmatične vođe.

Kad bi svetom umesto političara vladali umetnici, onda bi svima bilo mnogo lakše i prijatnije. Niko ne može poreći da Pikaso ili Dali nisu bili harizmatične ličnosti. Da nisu to bili ne bi stvorili umetnost kojoj se divi ceo svet. Tomas Man je takođe bio harizmatična ličnost, ali Kafka, recimo, nije, ali su obojica bili geniji koji su obeležili svetsku književnost.

Politika je već nešto drugo, naročito ako je u rukama ličnosti koje nisu u stanju da pobede svoj ego i koje, kao nekad crkveni oci, misle da su miropomazani samim tim što su se posvetili religiji novog doba. Zato se harizma najčešće i čuje u političkim razgovorima. Ako je ličnost formata jednog Šarla de Gola ili Džona Kenedija, dakle uz sve što je dobro i loše imaju i harizmatičnu moć kad komuniciraju sa svojim građanima, onda je to kao u umetnosti „milosni dar” za posao kojim se bave. Nismo proroci, ali tek izabrani američki predsednik Barak Obama, uz svu svoju mladost i znanje, ima i harizmu, bez koje ne bi mogao da vlada tako velikom zemljom, za razliku od njegovog republikanskog protivnika Džona Mekejna koji liči na simpatičnog čikicu. Ne zato što je mnogo stariji, već stoga što i harizma, kao u davna vremena, ima svoje izabranike.

U svemu tome ni mi nismo izuzetak. Mnogi naši problemi upravo nastaju i ne rešavaju se zato što, posle Zorana Đinđića, nema ličnosti koja ima „ono nešto”, ono nešto je čini posebnom u poslu kojim se bavi. Suviše „bledila” na našoj političkoj sceni jedan je od razloga što češće pravimo jedan korak napred, dva koraka nazad, umesto obrnuto.