Међу принудно расељеним чак 47 милиона деце

Број принудно расељених у свету премашио је 120 милиона, што је апсолутни рекорд откад се води евиденција о њима. За познаваоце прилика овај податак не представља изненађење јер је број, али и интензитет ратова и других узрочника присилног расељења наставио да расте. Ово је, како се наводи у Извештају о глобалним трендовима Агенције Уједињених нација за избеглице (УНХЦР), дванаеста година заредом да смо сведоци драстичног раста броја оних који су, спасавајући сопствени живот, морали да побегну из својих домова и домовина.

Широм планете обележен је 20. јун, Светски дан избеглица, и то је била прилика да се укаже јавности да иза сваког статистичког извештаја и броја поменутог у документима стоји одређени човек, жена или дете.

„Агенција Уједињених нација за избеглице процењује да је тренд повећања броја принудно расељених људи у свету настављен и ове године и да је до почетка маја пређен број од 120 милиона. Уколико бисмо овај број ставили у шири контекст, добили бисмо популацију 12. највеће земље на свету, приближан броју становника, рецимо, Јапана”, објашњава у разговору за наш лист Суфијан Ађали, шеф УНХЦР-а у Србији.

Број избеглица у свету од 2020. до данас порастао је за 40 милиона, а у односу на 2015, када их је било 60 милиона, двоструко је увећан. Која су тренутна жаришта у свету из којих избеглице масовно одлазе у изгнанство?

Према подацима из годишњег Извештаја о глобалним трендовима УНХЦР-a, који је управо објављен и покрива податке из 2023. и прва четири месеца ове године, највећа глобална жаришта када је реч о принудном расељавању су Сирија, Судан, Авганистан, Украјина, ДР Конго, Палестина, Сомалија и Мјанмар.

Ипак, и после више од деценије од почетка рата, Сирија остаје највећа кризна тачка са огромним бројем принудно расељених Сиријаца, 7,2 милиона интерно расељених унутар граница земље и 6,8 милиона избеглица у другим земљама.

Због рата у Судану више од 10,8 милиона људи је било принуђено да напусти своје домове, због чега смо веома забринути, нарочито када је реч о ситуацији у Дарфуру. Око 9,1 милион расељених је и даље у земљи, док је неких 1,8 милиона избегло у суседне земље као што су Чад, Етиопија, Јужни Судан и Египат. У току само једне године ситуација у Судану постала је једна од највећих ургентних криза са којима се УНХЦР суочава широм света. Сем тога, више од десет милиона Авганистанаца је и даље расељено, укључујући 6,4 милиона избеглица које су углавном дошле у Иран и Пакистан.

Агенција Уједињених нација за помоћ палестинским избеглицама (УНРВА) процењује да је између октобра и децембра 2023. године око 1,9 милиона људи (или више од 85 посто популације) расељено у појасу Газе, од којих су неки били принуђени да беже више пута. До краја 2023. године под мандатом УНРВА било је шест милиона палестинских избеглица, а агенција процењује да је 70 одсто избеглица у појасу Газе током прошле године било интерно расељено, чиме је додатно мултипликована њихова ионако велика рањивост.

У којим земљама је тренутно највише интерно расељених људи, с обзиром на то да је њихов број у последњих пет година увећан за половину?

За значајан део свеукупног повећања броја принудно расељених људи у свету у великој мери је заслужан вртоглави пораст броја интерно расељених у Судану, ДР Конгу, Мјанмару, Сомалији, Сирији и Украјини. Највећи број принудно расељених је ипак остао унутар граница својих земаља (58 одсто), што је у великој мери утицало на укупно повећање.

Према подацима Центра за праћење интерног расељавања, водеће институције која обезбеђује податке и анализу интерног расељења, број оних који су морали да беже из својих домова услед основаног страха од рата и прогона, а који су уточиште пронашли на неком другом локалитету унутар граница сопствене земље, порастао је за 5,8 милиона и до краја 2023. године достигао број од 68,3 милиона људи.

Колико међу 120 милиона принудно расељених има деце и који је број млађих од 18 година који и даље сами прелазе хиљаде километара до боље будућности?

Док деца чине око 30 одсто светске популације, њихов проценат у укупном броју принудно расељених је значајно већи и износи 40 одсто или 47 милиона! О колико осетљивој друштвеној групи је реч, поређења ради, напоменуо бих да жене и девојчице чине око 49 одсто од укупног броја. УНХЦР процењује да је у периоду између 2018. и 2023. године више од два милиона деце рођено као избеглице, односно око 339.000 деце годишње. У 32 земље деца коју су избеглице добиле у земљи домаћина имају право на држављанство тих земаља, па стога нису укључена у ове процене.

Када је реч о интерно расељенима, 49 одсто су деца, а земље са највећим процентом деце унутар популације интерно расељених су Сомалија (66 одсто), Авганистан (62 одсто), Нигер (58 одсто) и Буркина Фасо (56 одсто), док је нешто мањи проценат деце међу интерно расељенима регистрован у земљама попут Колумбије (20 одсто), Украјине (24 одсто) и Азербејџана (26 одсто).

Колико у Србији тренутно има избеглица, колико се задржавају у њој и из којих земаља долазе?

Према подацима Комесаријата за избеглице и миграције Републике Србије, у неком од центара широм земље смештено је нешто више од 500 избеглица, тражилаца азила и миграната. Три земље из којих je дошла већина људи смештених у центрима су Сирија (19,5 одсто), Авганистан (15,6 одсто) и Бурунди (13,4 одсто). Што се тиче просечног времена боравка у центрима, он варира између две и четири недеље. Када је реч о људима који нису смештени у центрима, њихов тачан број је веома тешко утврдити, али је драстично смањен од октобра прошле године.

Сем тога, од усвајања Закона о азилу 2008. године, око 250 људи је добило међународну заштиту у Србији. Од 2023, иако је повећан број људи који намеравају да затраже заштиту и поднесу захтев за азил, забележено је смањење броја оних којима је заштита додељена. Такође је важно напоменути да је Србија пружила привремену заштиту избеглицама из Украјине од почетка рата и досад је овом мером обухваћено око 3.000 особа. Овакав статус продужен је трећу годину заредом и данас је још на снази.

Србија има веома значајну историју прихвата избеглица током своје историје и она је примила на стотине хиљада избеглица из региона, од којих су за већину пронађена одржива, трајна решења. Осим тога, према подацима Комесаријата за избеглице и миграције, у земљи је око 195.000 интерно расељених људи.

УНХЦР блиско сарађује са представницима локалних институција (Министарством унутрашњих послова, Комесаријатом за избеглице, другим министарствима и независним телима), цивилним друштвом и универзитетима како би се додатно ојачао систем азила у земљи, што је такође важно из перспективе процеса приступања ЕУ.

Које најважније мере спроводите како би се обезбедиле заштита и интеграција избеглица?

УНХЦР у Србији настоји да развије иновативне приступе и стратегије за инклузију и интеграцију људи којима је потребна међународна заштита, узимајући у обзир специфичне ситуације, потребе и вештине које избеглице имају. Додатно, велике миграције држављана земаља западног Балкана у Европску унију довеле су до повећане тражње радне снаге на одређеним локалитетима, што представља додатну могућност за подршку избеглицама уколико желе да остану и укључе се у тржиште рада.

Инклузија и интеграција избеглица је од огромног значаја, она потпомаже права и обавезе избеглица и на тај начин доводи до њихове самосталности и могућности да својим талентима, вештинама и знањем допринесу српском друштву.

Образовање и запослење су, рекао бих, кључне ставке у процесу успешне интеграције. У сарадњи са Агенцијом за квалификације и Комесаријатом за избеглице и миграције, формализованој кроз споразум, УНХЦР пружа подршку нострификацији диплома избеглица у Србији и њиховом укључивању у образовни систем. Даље, подржавамо их у њиховим настојању да се посвете континуираном учењу и усавршавању, а у сарадњи са стручним службама обезбеђујемо саветовање и каријерно усмеравање.

Када је реч о образовању, УНХЦР је омогућио да Немачка академска иницијатива за избеглице „Алберт Ајнштајн” (ДАФИ) 2021. године заживи и у Србији. Стипендија ДАФИ је омогућила да прве избеглице које нису из региона добију шансу да наставе школовање на факултетима и веома смо поносни на пет студената који тренутно студирају на српском језику на неким од најпрестижнијих државних факултета у земљи.

Ови студенти су већ и те како укључени у рад својих локалних заједница, заједно са својим професорима и колегама са факултета.

Ипак, још много треба да буде урађено како би они, као и други који су уточиште пронашли у Србији постали самостални. За то је потребан ангажман целог друштва, институција и појединаца и у том смислу не постоји мала подршка јер оно што се нама може учинити мало, људима којима је потребна помоћ може и те како много да значи.

Најчешћа уточишта

Многе државе затварају границе за мигранте, у којим земљама они најчешће проналазе уточиште?

Земље са ниским и средњим приходом пружиле су уточиште за 75 одсто од укупног глобалног броја избеглица и других људи којима је потребна међународна заштита. Најмање развијене земље дале су азил за 21 одсто од укупног броја принудно расељених. Примера ради, Иран са 3,8 милиона, Турска са 3,3 милиона, Колумбија са 2,9 милиона, Немачка са 2,6 милиона и Пакистан са два милиона – земље су које су примиле највећи број избеглица.

Готово све избеглице у Ирану и Пакистану су Авганистанци, док Сиријци представљају готово све избеглице у Турској.