Овације трају, бриге остају

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, 6. новембра – Још не можемо да верујемо да је први пут у земљи с белачком већином, као што је Америка, црнац изабран за председника – глас је који се, као ретко која лепа вест, шири и овде и напољу. Важан део кадровске историје је промењен, наговештен је настанак пострасног друштва, па је тријумфално бирачко тело преплављено јаким осећањима, нове врсте – која конкуришу хроничном страху од искушења свакодневице – поносом због испољене инспирације за менталитетну реформу, за одступања од повести неправди и инерције једностраности. „Сви смо у мојој породици плакали”, изјавио је бивши шеф и Генералштаба и дипломатије Колин Пауел, одушевљен што је припадник његове, црне, расе победио у маратону ка Белој кући, иако је првак ривалске странке. „Као Афроамериканка осећам се посебно поносно”, изјавила је и шефица Стејт департмента Кондолиза Рајс, такође републиканка, поводом победе демократе.

Успех Барака Обаме одушевио је и милионе белаца који су гласали за њега.

Одједном као да су важним чином потиснуте расне и страначке омеђености. Наравно, не сасвим и не заувек, али је бар привремено завладало ванредно емотивно стање, које су стари мудраци описали констатацијом: „Ништа не делује васпитније него кад се човек изненада зачуди.”

Чуђење је још јако. Ни победничке ни губитничке изборне масе као да још не могу да се „опасуље” због историјског резултата које је дало њихово надметање.

Као изолована од крајности већинске радости и мањинске жалости, „груба стварност” наставља по своме. Одолева превладавајућим овацијама и не спречава да расту бриге, које су многима „наврх главе”.

Иако је наследнику пожелео „све најбоље”, Буш му оставља „све најгоре”, слажу се аналитичари. Чак три рата (уз Ирак и Авганистан и „глобални против тероризма), највећу финансијску кризу модерног доба, смањено поверење поданика у руководство чија се политика у анкетама оцењује као „кретање земље у погрешном правцу”…

Испољава се и нова брига: сва та тешка искушења чекају Обаму, чије реторичке и мобилизацијске вештине знатно надмашују његово искуство у државничким пословима. У федералном Сенату је непуне четири године, од којих је безмало две посветио превасходно председничкој изборној кампањи.

Као прилично „зелен” улази у збир искушења, каква не памте ни најискуснији. „Шта ако не остварим наде које сам побудио”, питао се и сам током кампање, свестан свега што га чека, а што је цинике надахнуло да се „чуде” што уопште неко жели да буде председник САД у „овој ситуацији”.

Пленио је масе покличем: „Ми можемо да променимо и нашу земљу и свет.” Али, неће бити лако ни једно ни друго. Изнутра се чека да оствари обећања о већој социјалној правди, а да се не испољи као „социјалиста” (како су га етикетирали противници), док му споља следују, како сугеришу познаваоци, тестови на којима још није проверен и суочавање с „прекаљеним вуковима”, у какве се овде убрајају, на пример, руководиоци Русије, Кине, Ирана, Северне Кореје, па и неких лидера атлантских савезника који прижељкују „нову врсту веза са измењеном Америком”.

Уважавајући немилосрдност околности, Обама је приликом обележавања изборне победе настојао да приземљи оптимизам који је код бирача подстакао. „Пред нама је дуг пут, нећемо моћи да га пређемо за само годину дана, па ни за само један (четворогодишњи) председнички мандат”, поручио је маси, прексиноћ окупљеној у Чикагу, која се толико препустила благодетима слављеничког јој тренутка, да можда није ни приметила да им љубимац оспорава распламсалу машту о брзим битним променама.

Изабравши га за следећег председника, Американци су показали да желе битне промене, да се поправе многе ствари које је, низом једностраности, покварила Бушова администрација, а у које спада и пад међународног престижа Вашингтона. Жељено захтева: улазак Америке у нешто што годинама њено руководство није одиста практиковало, у конструктивни дијалог о разјашњењу енигме – „куда иде и чему тежи Америка, унутар себе и у односима са светом”?

Обама је обећао раскид с „бушизмом”. То је битно допринело, сматра се, његовој победи над Џоном Мекејном. И довело до прве смене на врху, после четири деценије, усред ратова и прве после терористичких удара, 11. септембра 2001. године, на Њујорк и Вашингтон.

Али, од Обаме се очекује „више” од многих му претходника. Да испољи још једну оригиналност – да покаже да је могућно и да се учини нешто више од потврде пословице „Све се мења да би остало исто”.

Једно је већ сигурно – његовим уласком у Белу кућу она би добила лице какво досад није имала. А због чега су око њега, чим је ушао у надметање ка њој, ванредно повећане мере безбедности…