Ovacije traju, brige ostaju

Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, 6. novembra – Još ne možemo da verujemo da je prvi put u zemlji s belačkom većinom, kao što je Amerika, crnac izabran za predsednika – glas je koji se, kao retko koja lepa vest, širi i ovde i napolju. Važan deo kadrovske istorije je promenjen, nagovešten je nastanak postrasnog društva, pa je trijumfalno biračko telo preplavljeno jakim osećanjima, nove vrste – koja konkurišu hroničnom strahu od iskušenja svakodnevice – ponosom zbog ispoljene inspiracije za mentalitetnu reformu, za odstupanja od povesti nepravdi i inercije jednostranosti. „Svi smo u mojoj porodici plakali”, izjavio je bivši šef i Generalštaba i diplomatije Kolin Pauel, oduševljen što je pripadnik njegove, crne, rase pobedio u maratonu ka Beloj kući, iako je prvak rivalske stranke. „Kao Afroamerikanka osećam se posebno ponosno”, izjavila je i šefica Stejt departmenta Kondoliza Rajs, takođe republikanka, povodom pobede demokrate.

Uspeh Baraka Obame oduševio je i milione belaca koji su glasali za njega.

Odjednom kao da su važnim činom potisnute rasne i stranačke omeđenosti. Naravno, ne sasvim i ne zauvek, ali je bar privremeno zavladalo vanredno emotivno stanje, koje su stari mudraci opisali konstatacijom: „Ništa ne deluje vaspitnije nego kad se čovek iznenada začudi.”

Čuđenje je još jako. Ni pobedničke ni gubitničke izborne mase kao da još ne mogu da se „opasulje” zbog istorijskog rezultata koje je dalo njihovo nadmetanje.

Kao izolovana od krajnosti većinske radosti i manjinske žalosti, „gruba stvarnost” nastavlja po svome. Odoleva prevladavajućim ovacijama i ne sprečava da rastu brige, koje su mnogima „navrh glave”.

Iako je nasledniku poželeo „sve najbolje”, Buš mu ostavlja „sve najgore”, slažu se analitičari. Čak tri rata (uz Irak i Avganistan i „globalni protiv terorizma), najveću finansijsku krizu modernog doba, smanjeno poverenje podanika u rukovodstvo čija se politika u anketama ocenjuje kao „kretanje zemlje u pogrešnom pravcu”…

Ispoljava se i nova briga: sva ta teška iskušenja čekaju Obamu, čije retoričke i mobilizacijske veštine znatno nadmašuju njegovo iskustvo u državničkim poslovima. U federalnom Senatu je nepune četiri godine, od kojih je bezmalo dve posvetio prevashodno predsedničkoj izbornoj kampanji.

Kao prilično „zelen” ulazi u zbir iskušenja, kakva ne pamte ni najiskusniji. „Šta ako ne ostvarim nade koje sam pobudio”, pitao se i sam tokom kampanje, svestan svega što ga čeka, a što je cinike nadahnulo da se „čude” što uopšte neko želi da bude predsednik SAD u „ovoj situaciji”.

Plenio je mase pokličem: „Mi možemo da promenimo i našu zemlju i svet.” Ali, neće biti lako ni jedno ni drugo. Iznutra se čeka da ostvari obećanja o većoj socijalnoj pravdi, a da se ne ispolji kao „socijalista” (kako su ga etiketirali protivnici), dok mu spolja sleduju, kako sugerišu poznavaoci, testovi na kojima još nije proveren i suočavanje s „prekaljenim vukovima”, u kakve se ovde ubrajaju, na primer, rukovodioci Rusije, Kine, Irana, Severne Koreje, pa i nekih lidera atlantskih saveznika koji priželjkuju „novu vrstu veza sa izmenjenom Amerikom”.

Uvažavajući nemilosrdnost okolnosti, Obama je prilikom obeležavanja izborne pobede nastojao da prizemlji optimizam koji je kod birača podstakao. „Pred nama je dug put, nećemo moći da ga pređemo za samo godinu dana, pa ni za samo jedan (četvorogodišnji) predsednički mandat”, poručio je masi, preksinoć okupljenoj u Čikagu, koja se toliko prepustila blagodetima slavljeničkog joj trenutka, da možda nije ni primetila da im ljubimac osporava rasplamsalu maštu o brzim bitnim promenama.

Izabravši ga za sledećeg predsednika, Amerikanci su pokazali da žele bitne promene, da se poprave mnoge stvari koje je, nizom jednostranosti, pokvarila Bušova administracija, a u koje spada i pad međunarodnog prestiža Vašingtona. Željeno zahteva: ulazak Amerike u nešto što godinama njeno rukovodstvo nije odista praktikovalo, u konstruktivni dijalog o razjašnjenju enigme – „kuda ide i čemu teži Amerika, unutar sebe i u odnosima sa svetom”?

Obama je obećao raskid s „bušizmom”. To je bitno doprinelo, smatra se, njegovoj pobedi nad Džonom Mekejnom. I dovelo do prve smene na vrhu, posle četiri decenije, usred ratova i prve posle terorističkih udara, 11. septembra 2001. godine, na Njujork i Vašington.

Ali, od Obame se očekuje „više” od mnogih mu prethodnika. Da ispolji još jednu originalnost – da pokaže da je mogućno i da se učini nešto više od potvrde poslovice „Sve se menja da bi ostalo isto”.

Jedno je već sigurno – njegovim ulaskom u Belu kuću ona bi dobila lice kakvo dosad nije imala. A zbog čega su oko njega, čim je ušao u nadmetanje ka njoj, vanredno povećane mere bezbednosti…