Стварање историје у подруму

Од нашег специјалног извештача
Беч – „То је прави начин да се снима музика – у мирној, опуштеној средини – у нечијем подруму. Са отвореним прозорима... и псом који дрема на поду“, често је цитиран одговор Боба Дилана на питање о настанку „Basement tapes“ у подруму Биг пинка, куће-комуне састава The Band. Герт Хадсон, човек који је био задужен за техничку страну, снимање музике (средина шездесетих година прошлог века), и који је Дилана „прикључио на струју”, изјаву за „Политику” даје у јединој соби бечког „Хилтона” у којој постоји клавир. „Због боље концентрације“, каже нам. И заиста, док прича о данима који су променили и Дилана и судбину The Band-а, Хадсон ће, као што то чини од најранијег детињства, погледом и прстима тражити одговоре по диркама полуконцертног „штелцхамера”. Као дете из породице музичара, Хадсон је од малих ногу знао само за један пут, а срећом по његову одлуку, био је награђен и талентом. Са двадесет четири године, по завршетку студија клавира на Универзитету западног Онтарија, придружио се бенду The Hawks са којим ће до данас остати нераскидиво везан. The Hawks су од своје издавачке куће прекрштени у „Групу“ управо на корицама албума „Музика из Биг пинка“ (1968), а легенда каже да се то десило захваљујући Дилану који их је звао „тим“ (јединим, посебним) бендом. Од тада The Hawks престају да постоје и рађа се нова легенда – The Band.

Герт Хадсон слеже раменима на питање о Гремију за животно дело који му је ове године, заједно са преживелим члановима The Band-а, додељен. „Не знам шта да кажем, то је само награда, можда права, а можда закаснела. За Ричарда Менјуела и Рика Денка је у сваком случају закаснела“, коментарише одсутног погледа.

У његовој музичкој биографији налазе се најнеобичније сарадње; свирао је са класицима попут Леонарда Коена, Грема Персонса, Роџера Вотерса, Емили Харис, Кита Ричардса, Донована, Вилка, Мади Вотерс, Маријане Фејтфул, Дона Меклина, али и са филхармонијским оркестром Хадсон вали, Шинејд О’Конор, Синди Лопер, Еван Дендом и Лемонхедсима и Питером Муром. Признаје да обожава хеви метал, џез и све што му ухвати уво јер је и сам био „нова музика“ у време у коме је градио каријеру.

Хадсонова посета Вијеналу је пропраћена великим интересовањем Диланових фанова, али и обожаваоцима састава The Band. Овај живахни седамдесеттрогодишњак седе чупаве браде и бркова пожутелих од дувана вероватно је један од највише фотографисаних гостију фестивала, позван да у програму А Tribute to Bob Dylan говори о чувеној европској „електричној турнеји“ (1966–1967).

Какав је осећај сести у времеплов и вратити се у доба „електричне турнеје“?

Када је дошло до финалног миксовања и бојења звука за последњи „The Band“ албум „A musical history“ што је било 2005, поново сам почео са давањем интервјуа. Тада сам почео да се присећам прошлости, што баш и није ишло тако глатко. Знате, није у питању сенилност, већ другачије поимање читавог Дилан или The Band феномена. Када помислим на те шездесете, знам да је, док је радио на песмама, Боб био окружен најдивнијим људима који се могу замислити. Ту су били Алберт Гросмен, Пол Батерфилд блуз бенд, Дон Пенебејкер, Рони Хокинс, Џон Хемонд и песници Бит генерације – Гинзберг, Мајкл Меклур, Ферлингети – сви ти људи чија имена и дан-данас имају велику тежину. Што је најгоре, ту има толико имена, толико оних које бих волео да поменем, али се плашим да ће то интересовати само музичке залуђенике. Боб је једноставно био магнет за добре људе, а захваљујући њему и ми смо се њима окружили.

„The Band“, тада познат као „Hawks“ у коме сте од самог оснивања, пратио је Дилана на легендарној европској турнеји 1966–1967. Колико је та агресивна реакција публике на Диланов нови музички смер била шокантна за ваш бенд?

Када је у манчестерском Ројал Алберт холу изашао на бину са својом акустичном гитаром и усном хармоником, Дилану су клицали. Тек када смо се ми појавили на сцени, остатак концерта нису престајали да звижде, да негодују и да извикују пароле: „Јудо!“, „Издајниче!“. Морате да разумете да је у то време Дилан био идол једном читавом покрету који је гајио велику аверзију према технологији, што је и сам Дилан до тада пропагирао. Знате, песник-аутор који проповеда повратак природи, са својом усном хармоником, аверзијом према машинама, наступима на Вудстоку, одједном постаје електричан. То је био шок. Његова тадашња публика је гледала чак и на дувачке инструменте као на део водоинсталатерства.

Све у свему, ми нисмо били из те приче. Били смо у неку руку аутсајдери из Канаде који су свирали у ритам и блуз стилу. Сарађивали смо са Шајлокс и Хевиз, Бустерс, Лаундерс и многим другима који су „оперисали ноћу“. Онда смо чули да се у Њујорку дешава нешто ново и тако смо тамо и емигрирали.

Спонтано долазим до тога како је Боб сазнао за нас. Дошао је у Фрајерс таверн да нас чује. Ми смо били ти чудаци који су дошли из сасвим другог света, и иако смо били свесни читавог тог покрета и његовог концепта који није имао разумевање за инструменте који нису били склепани од дрвета, који нису били акустична гитара, виолина, хармоника или усна хармоника, терали смо по своме. Дилан је у то време био потпуно преокупиран писањем и мислим да му се допало то што неко није покушавао да копира ни његов стил ни његову поезију.

Биг пинк је постао симбол слободног музицирања. У чему је његова привлачност? 

Биг пинк се налази усред планинске шуме. Тачно је да око ње постоји чистина и мала колиба неколико стотина метара даље, али ту су језеро, шуме и пашњаци. Значи, Биг пинк има предивно окружење и нама као Канађанима, ако хоћете – брђанима, веома се свиђало да живимо ту. Својим рукама смо уредили подрум у коме смо касније свирали са Диланом. Кад боље размислим, Дилан нам је рекао „идите и нађите себи кућу“, а када јесмо, живео је двадесетак минута од нас. На почетку, када нам је предложио сарадњу, свирали смо код њега, али смо се због атмосфере спонтано преселили код нас. Он је био тај ко је Рику Денку поклонио тог блесавог пса Хамлета, џиновску пудлицу, истог оног кога толико цитира у својој слици Биг пинк идиле а који нам је мртав-хладан спавао под ногама док смо свирали. Оно што нико од нас никада неће да заборави била је скаламерија на којој смо снимали наше сешне – на „емпекс” машини која је била у стању да сними само две песме по страни, што је значило да је неко морао да устане да окрене траку да би ствар могла да се настави. Међутим, то искуство могу да опишем као нешто што Чик Кореа зове „плакати кроз песму“. Никада пре ни после тога нисам урадио ништа тако интересантно.

Да ли је истина да је Дилан писао песме у аутомобилу на путу до Биг пинка?

Слушајте, музика је јако једноставна. Врло лако можете да је пишете на клупи у парку, у колима или док чекате у реду за хот-дог. Не знам када је и како је писао, али често би упао код нас са свежим песмама и рекао „ајде да пробамо ово“. Има ту једна ствар која мора да се спомене. Били смо окружени фантастичним људима и невероватно инспирисани. Боб нас је све забављао на такав начин на који нико други не може да вас забави. То уопште не бих знао да препричам. О томе јесу писане књиге, али могло би да се напише још пуно, пуно интересантног материјала базираног на нашим искуствима.