У лавиринту чудних времена

О београдској уметничкој сцени осамдесетих година 20. века данас се може писати и на начин на који Скот Фицџералд пише о двадесетима, са носталгијом и иронијом – као о добу чудеса, уметности, претераности и сатире, добу које је имало дивљу младост и несмотрену зрелост, као о добу које је брутално прегажено другачијим моралним и уметничким назорима. Што су нас догађаји и време носили даље од тих необузданих година, то сам их више доживљавала као тренутак пред катастрофу – пре него звезде падну на земљу а наш свет се распе. А сада је јасније но икад да нам је, све време, о томе Милета Продановић и говорио. У трајању постмодерне на југословенској и српској сцени, од осамдесетих година 20. века, његово дело трајало је као амблем и симбол те сцене, као њен концептуални и идеолошки мовенс и гласноговорник. Понекад и као будилник.

Иако Продановићева најранија дела настају око 1980, он ће тек после 1983, у време учешћа (1983-1985) у најважнијој београдској уметничкој групити х година – „Алтер Имаго” (са Надом Алавањом, Тахиром Лушићем и Владом Николићем), преузети раскошну и експресивну изведбу дела, којаје су штински кореспондирала са духом уметности епохе, и која је у свом естетском, идеолошком и филозофском слоју садржала и уметникову намеру да ревалоризује форму, наратив, идеју и статус уметничког дела у уметности послемодернизма. Тада прецизно поставља и уобличава разматрање проблема интеррелације два медија, писаног и сликаног: језика–текста и слике–представе. Један од најважнијих постулата његовог сликарства осамдесетих година садржан је у тврдњи да је уметничко дело предмет интердисциплинарне и метајезичке операције понављања с разликама, плод еклектике разгранатих структура значења. Због сложених интертекстуалних захвата, Продановић се издваја из импулсивне, брзе и ’дивље’ атмосфере раних осамдесетих година. Већ око 1985. он пружа сложени, концептуализовани опус раскошне и барокизоване амбијенталности и спектакла. Често обраћање како источној, тако и западној средњовековној цивилизацији, показује комбинацију или хибрид неколиких приступа: од претекста и мизансцена, потребних да обележе савремени тренутак, његов карактер и расположења, преко романтизованих тема као што су ходочашћа и увођења ’иконографије краја’ кроз теме куге и смрти, до читања окултних и езотеричних садржаја.. За самосталну изложбу у Салону Музеја савремене уметности 1988, Продановић одабира парадигматске садржаје попут Делимоовог „Страха на Западу” или Артоових пасажа из „Позоришта и куге”. Акумулација бројних значењских планова и истицање велике ерудиције, сврстава Продановићев рад у најшире оквире појма ’учене уметности’. Уз прву књигу „Вечера код Св. Аполоније” (1984), он ствара опус типичне постмодерне фикције чија фасцинација прошлошћу показује нови однос који уметник успоставља са сопственим временом. Дакле, уметност Продановићевог цитатног спектакла и софистификованог наратива, заокружена је изложбом у Салону Музеја савремене уметности 1988. године. Ако је крај ’ере осамдесетих’ обележило ауторово истицање нових жанровских садржаја гласнијег симболичког и, у крајњој линији, политичко-критичког карактера, онда је изложба „Похвала руци” (1998, Галерија САНУ), заокружила његов експлицитно ангажовани став – наглашеног политичког наратива и критичких тонова, непрестаног инсистирања на ’уметничкој и грађанској будности’. Био је то ’типични Милета за оловне деведесете године 20. века у Србији’: непомирљив и несмирен, активистичког, агонистичког, хиперполитизованог дела.

Почетак 21. века означио је нови стваралачки преокрет. Ниједан дотадашњи Продановићев циклус слика, до циклуса „Замотавајући небеса”(2004, Галерија Београд), није имао карактер тако успешно заокружене синтезе свега што је рађено, мишљено, причано и сазрело у протеклих четврт века, до закључног тренутка одлуке да се ослаби језик политичког и историјског и да се, опет, ојача говор уметничког. Сећање и тишина су кључне речи за те новије слике, док прижељкујемо да историја, политика, агонија и катастрофа нестану заједно са жамором осамдесетих, деведесетих, постмодерне..., док не останемо сами, коначно, лицем у лице са тишином.

Имала сам прилику да са Милетом путујем ’по сликама и етикетама’ и да га на том дугом путовању пажљиво посматрам: од раних радова, он развија сопствену, по концепту и методи особену визију синтезе уметности, ерудиције, фикције, стваралачке и људске одговорности пред светом у коме живимо. Он је један од најкреативнијих данас активних постмодерниста уметничке сцене у Србији, и, свакако, први међу једнакима када је реч о перфекционистичком усавршавању ’уметности сећања’ и ’учене уметности’ минуциозно однегованог интелекта – како у визуелним уметностима, тако и у ликовној критици, а једнако тако и у књижевности. Деликатност и сложеност интертекстуалног исказа чине га једним од најинтересантнијих аутора уметничке сцене у Србији и свакако једним од оних аутора за које се овде може рећи да је, уместо да следи затечене, уметничке стандарде и методе сам нарушавао, стварао и успостављао.