U lavirintu čudnih vremena

O beogradskoj umetničkoj sceni osamdesetih godina 20. veka danas se može pisati i na način na koji Skot Ficdžerald piše o dvadesetima, sa nostalgijom i ironijom – kao o dobu čudesa, umetnosti, preteranosti i satire, dobu koje je imalo divlju mladost i nesmotrenu zrelost, kao o dobu koje je brutalno pregaženo drugačijim moralnim i umetničkim nazorima. Što su nas događaji i vreme nosili dalje od tih neobuzdanih godina, to sam ih više doživljavala kao trenutak pred katastrofu – pre nego zvezde padnu na zemlju a naš svet se raspe. A sada je jasnije no ikad da nam je, sve vreme, o tome Mileta Prodanović i govorio. U trajanju postmoderne na jugoslovenskoj i srpskoj sceni, od osamdesetih godina 20. veka, njegovo delo trajalo je kao amblem i simbol te scene, kao njen konceptualni i ideološki movens i glasnogovornik. Ponekad i kao budilnik.

Iako Prodanovićeva najranija dela nastaju oko 1980, on će tek posle 1983, u vreme učešća (1983-1985) u najvažnijoj beogradskoj umetničkoj grupiti h godina – „Alter Imago” (sa Nadom Alavanjom, Tahirom Lušićem i Vladom Nikolićem), preuzeti raskošnu i ekspresivnu izvedbu dela, kojaje su štinski korespondirala sa duhom umetnosti epohe, i koja je u svom estetskom, ideološkom i filozofskom sloju sadržala i umetnikovu nameru da revalorizuje formu, narativ, ideju i status umetničkog dela u umetnosti poslemodernizma. Tada precizno postavlja i uobličava razmatranje problema interrelacije dva medija, pisanog i slikanog: jezika–teksta i slike–predstave. Jedan od najvažnijih postulata njegovog slikarstva osamdesetih godina sadržan je u tvrdnji da je umetničko delo predmet interdisciplinarne i metajezičke operacije ponavljanja s razlikama, plod eklektike razgranatih struktura značenja. Zbog složenih intertekstualnih zahvata, Prodanović se izdvaja iz impulsivne, brze i ’divlje’ atmosfere ranih osamdesetih godina. Već oko 1985. on pruža složeni, konceptualizovani opus raskošne i barokizovane ambijentalnosti i spektakla. Često obraćanje kako istočnoj, tako i zapadnoj srednjovekovnoj civilizaciji, pokazuje kombinaciju ili hibrid nekolikih pristupa: od preteksta i mizanscena, potrebnih da obeleže savremeni trenutak, njegov karakter i raspoloženja, preko romantizovanih tema kao što su hodočašća i uvođenja ’ikonografije kraja’ kroz teme kuge i smrti, do čitanja okultnih i ezoteričnih sadržaja.. Za samostalnu izložbu u Salonu Muzeja savremene umetnosti 1988, Prodanović odabira paradigmatske sadržaje poput Delimoovog „Straha na Zapadu” ili Artoovih pasaža iz „Pozorišta i kuge”. Akumulacija brojnih značenjskih planova i isticanje velike erudicije, svrstava Prodanovićev rad u najšire okvire pojma ’učene umetnosti’. Uz prvu knjigu „Večera kod Sv. Apolonije” (1984), on stvara opus tipične postmoderne fikcije čija fascinacija prošlošću pokazuje novi odnos koji umetnik uspostavlja sa sopstvenim vremenom. Dakle, umetnost Prodanovićevog citatnog spektakla i sofistifikovanog narativa, zaokružena je izložbom u Salonu Muzeja savremene umetnosti 1988. godine. Ako je kraj ’ere osamdesetih’ obeležilo autorovo isticanje novih žanrovskih sadržaja glasnijeg simboličkog i, u krajnjoj liniji, političko-kritičkog karaktera, onda je izložba „Pohvala ruci” (1998, Galerija SANU), zaokružila njegov eksplicitno angažovani stav – naglašenog političkog narativa i kritičkih tonova, neprestanog insistiranja na ’umetničkoj i građanskoj budnosti’. Bio je to ’tipični Mileta za olovne devedesete godine 20. veka u Srbiji’: nepomirljiv i nesmiren, aktivističkog, agonističkog, hiperpolitizovanog dela.

Početak 21. veka označio je novi stvaralački preokret. Nijedan dotadašnji Prodanovićev ciklus slika, do ciklusa „Zamotavajući nebesa”(2004, Galerija Beograd), nije imao karakter tako uspešno zaokružene sinteze svega što je rađeno, mišljeno, pričano i sazrelo u proteklih četvrt veka, do zaključnog trenutka odluke da se oslabi jezik političkog i istorijskog i da se, opet, ojača govor umetničkog. Sećanje i tišina su ključne reči za te novije slike, dok priželjkujemo da istorija, politika, agonija i katastrofa nestanu zajedno sa žamorom osamdesetih, devedesetih, postmoderne..., dok ne ostanemo sami, konačno, licem u lice sa tišinom.

Imala sam priliku da sa Miletom putujem ’po slikama i etiketama’ i da ga na tom dugom putovanju pažljivo posmatram: od ranih radova, on razvija sopstvenu, po konceptu i metodi osobenu viziju sinteze umetnosti, erudicije, fikcije, stvaralačke i ljudske odgovornosti pred svetom u kome živimo. On je jedan od najkreativnijih danas aktivnih postmodernista umetničke scene u Srbiji, i, svakako, prvi među jednakima kada je reč o perfekcionističkom usavršavanju ’umetnosti sećanja’ i ’učene umetnosti’ minuciozno odnegovanog intelekta – kako u vizuelnim umetnostima, tako i u likovnoj kritici, a jednako tako i u književnosti. Delikatnost i složenost intertekstualnog iskaza čine ga jednim od najinteresantnijih autora umetničke scene u Srbiji i svakako jednim od onih autora za koje se ovde može reći da je, umesto da sledi zatečene, umetničke standarde i metode sam narušavao, stvarao i uspostavljao.