Мравља херојска жртва

Сваке вечери неколико несебичних бразилских мрава-радника (Forelius pusillus) преузима на себе дужност одбране мравињака од грабљиваца, тако што га запечате споља и одлазе у ноћ и страдају. У сумрак се затварај улаз, а неколико мужјака остаје напољу да преко улазне рупе набацају песак све док не постане невидљива. Ови марљиви посленици потом угину од хладноће или их одува ветар.

У природи постоји много случајева инсеката који жртвују свој живот када је колонија или гнездо нападнуто, као што пчеле жалцима бране кошницу и при томе умиру. Али „закључавање врата” које изведу два милиметра дугачке животињице први је забележенио намерно жртвовање ради предупређења опасности.

„Мрави жртвују своје животе свако вече, чак и кад колонију не нападају грабљивци”, објашњава Адам Тофилски са Пољопривредног факултета у Кракову (Пољска), руководилац међународног тима који је проучавао ову појаву. Истраживачи су открили обред ноћног „закључавања врата” после посматрања улаза у мравињаке на пољу код Сао Симаоа у бразилској држави Сао Пауло.

Најпре су уочили луталице који сваке ноћи остају заробљене испред; пажљиво праћење показало је да то нису окаснели радници, него мрави са одређеним задатком – да запечате улаз у мравињак.

Улаз у мравињак се затвара кад сунце зађе. Посао споља довршавају један до осам радника, а када га обаве живот им је при крају. За ноћни посао потребно је око 50 минута: песак на отвор мрави набацују стражњим ножицама и јединствен захват који користе само за то, што доказује да се раде намерно. Када заврше затрпавање, обично убрзано оду даље од мравињака.

Да би пратили шта се са необичним жртвама догађа, истраживачи су преко правих улаза у мравињак поставили танке шперплоче с лажним улазима. Мраве који су затрпавали натерали су, у ствари, да шетају између рупа и складишта с песком на дну мравињака. Инсекти су настављали да обављају посао све док не би затворили све, па и лажне рупе, и тада би одлазили да чекају своју судбину у опасној бразилској ноћи. Од 23 које су тако проучавали, само их је шест преживело до јутра; откривена су тела још десет, а осталих седам је нестало, највероватније их је одувао ветар.

Научници сматрају да је, узимајући у обзир уобичајену мрављу колонију од 100.000 јединки, жртвовање до осам радника сваке ноћи исплативо са становишта безбедности мравињака. Адам Тофилски наглашава да су то, вероватно, старији мужјаци који би ионако ускоро угинули, зато је лакше одрећи их се него млађих. По свему судећи, програмирани су да у каснијим годинама обављају опасније послове.

„Мали су изгледи да су то камиказе”, додаје он. „Затварање улаза у мравињак веома је опасан посао, разумљиво је да га обављају стари и болесни радници.” И то доказује случај мрава заробљених изван мравињака који живе краће од сабраће унутра. Јасно је, наиме, да нису изабрани за тај задатак, не постоји средишња контрола; сваки радник зна шта треба да учини и с временом мења склоност ка различитим задужењима.

---------------------------------------

Најстарији на свету

Тражећи печурке у Амазонији, немачки научници су открили, чини се, најстаријег мрава на свету, дугачког три милиметра, чија је врста стара више од 120 милиона година. Потомка најстарије врсте овог инсекта који је први еволуирао назвали су „мрав с Марса” или Martialis heureka.

Ово откриће могло би бацити ново светло на рану еволуцију мрављих врста и открити нове податке у вези са онима који још живе у овим прашумама. На темељу података из фосилних остатака, данас ова врста мрава подсећа на примитивне мраве-осе из групе Sphecomyrma која је изумрла, а стара је несумњиво више од 120 милиона година. Пронађени инсект сматра се кариком која недостаје у еволуцији оса и мрава.