Владо, тебе срце познаје

Специјално за „Политику”

Градишка – Доласци деведесетчетворогодишњег Владе Зрнића, пуковника руске авијације у пензији, курира партизанских јединица у Другом светском рату, поратног војног пилота и професора Ваздухопловне војне академије „Јуриј Гагарин” у Москви, у родно село Турјак под Козаром, веома су дирљиви, обележени снажним емоцијама. Он је, са непуних 17 година, 1947. упућен на школовање у Москву. У Совјетском Савезу изградио је војничку каријеру, пилотирао бомбардерима Црвене армије, учио генерације питомаца вештини ратовања у ваздуху. Написао је и неколико књига о употреби нуклеарног и конвенционалног наоружања у авијацији. На ову тему одбранио је и докторску тезу, стекавши највише звање у области војних наука.

У његовој биографији такође пише да је био заточеник усташких логора у Старој Градишци и Јастребарском, потом партизански курир у Шестој козарској бригади, поратни пилот у 645. јуришном и 916. ловачком пуку совјетске авијације. Сада има статус ветерана рата Русије.

Сваке године, у јуну и јулу, када се Козарчани сећају битке на овој планини, 1942. године, Владо Зрнић у завичају оживљава успомене на време и догађаје из детињства, када су Немци и усташе пушкама и бајонетима терали српски народ у збегове и логоре НДХ-а.

Сећа се и народног отпора окупатору, али и великих жртава, масовног страдања, спаљених села. Сведоче о томе многи споменици на Козари, где су уклесана имена Владиних родитеља, браће, сестара, родбине. Најдужи списак је на монументу, на Мраковици, на врху Козаре, где доминира споменик који је 1972. године израдио Душан Џамоња.

Овај ветеран рата, становник московског насеља Монино и редован учесник мајске параде на Црвеном тргу, кћерки Лени приповеда о родитељима, браћи, сестрама, ближој и даљој родбини, који су, у страшним мукама, скончали у Јасеновцу, Старој Градишци, Јабланцу, Млаки. Партизанску униформу Владо Зрнић је обукао у дванаестој години, јер се Козара морала бранити. Узео је пушку и ступио у рат. Прошао је пешке пола тадашње Југославије и целу Босну, све до коначног ослобођења 1945. године.

„Рат и борба против окупатора били су мој једини избор, као и мојих вршњака. Многи нису дочекали слободу. На споменицима, где сваке године палим свеће и доносим козарско цвеће, њихова су имена и младе године. Нисмо имали детињство него смо одмах постали борци за слободу свога рода”, прича Владо, док аутомобил промиче поред густих и високих козарских јелика широком цестом од Горњих Подградаца ка Мраковици. Сунце се само повремено указује кроз гране. И трепери у летњој измаглици. Трепери као Владино срце. Узбуђен је, узнемирен. Памти Козару и њене врхунце, пропланке и шуме, своје саборце, крваво лето на Козари 1942. године. Тада је, каже, имао илегално курирско име Козара.

Слободу је дочекао у Нишу, а одатле је упућен на школовање у Совјетски Савез. То је за овог младића са Козаре, где је његова кућа спаљена и родбина страдала, значило нови живот. Авијација је представљала остварење дечачког сна.

„Много пута сам на Козари бежао од немачких авиона, од бомби, скривао се по шумама. Зато сам пожелео да и ја будем пилот, да се борим против туђих, окупаторских авиона који су разорили моју Козару и моје детињство”, присећа се Владо, мотива који су га снажно подстицали, да полети на моћним бомбардерима.

Завршио је високе војне школе, али се није вратио у тадашњу Југославију него, због сукоба Тита и Стаљина, али и љубави према младој Московљанки Нини, са којом је добио сина Владислава, који је такође кренуо очевим војничким стопама, и кћерку Лену, остао да службује у Црвеној армији.

То је значило да на дуже време неће моћи у Југославију. Дошао је у Турјак, тек после 24 године, када су већ сви његови веровали да није жив. Први поратни сусрет у завичају, из којег је отишао 1942. године, десио се почетком лета, 1966. године. Тог догађаја одлично се сећају Владине сестричине Душка Чикић и Гордана Тодоровић, кћерке Владине сестре Зоре Борковић.

„Била сам први разред Медицинске школе. Мојој мајци је јављено да ће доћи њен брат Владо из Русије. Била је ноћ. Неко је залупао на прозор. Зоро, Зоро, устај, стигао је Владо. Сви смо устали, изашли из куће... Моја мајка је ридала од среће, од узбуђења. Испред куће, а слабо се видело, јер нисмо имали струје, само је светлио фењер, били су ујак Владо, ујна Нина и њихов син Владислав. Довезао их је неки мештанин, запрегом из Градишке. За неколико минута окупило се цело село, сви су дошли да их виде. Дошле су тетке Коса, Милка и Здравка, ујаци Драгутин, Милован и Остоја, сви су плакали од среће. Није било ујака Живка, он је нестао у логору. Радост. Весеље. Помешане емоције”, описује Душка Чикић Владин први долазак у Турјак.

Посебно дирљив био је сусрет са сестром Зором. Када сам угледао моју Зору, упитах је: „Познајеш ли ме?”

„Не, тебе ја уопште не познајем”, узврати она. Такав одговор ме у тренутку изненадио. Али, она, раширених руку, паде ми у загрљај и рече: „Владо, тебе моје срце познаје.”

У књизи „Козара”, коју је, каже, одсањао па сан записао, Владо речима слика завичај, детињство, лепоте Козаре. Описао је и борце из партизанских јединица, почетак рата, збегове и јауке, усташке логоре. Написао је и књиге „Југославија у рату”, „Руска историја”, „Повратак”, „Патриотизам у акцији”.

„Овде волим сваки грм, пропланак, реку и поток… Увек о томе размишљам. Сећам се када сам из Ниша, из штаба југословенске Прве армије, упућен на школовање у тадашњи Совјетски Савез. Понео сам у себи слике спаљеног села, изгореле породичне куће, тугу за погинулим родитељима и бригу за осморо браће и сестара”, испричао нам је Владо, који, у инат годинама и удаљености, није одолео зову Козаре, да након много година и деценија, и ове године посети родни крај.