„Форин полиси“: НАТО иде ка ивици провалије

После година лажних узбуна, западна војна алијанса коначно заиста иде ка понору. На рођенданском самиту НАТО-а западни лидери вероватно ће му певати оде, али у ствари, Алијанса се приближава ивици провалије. НАТО ће се пре или касније распасти јер се буде све више несугласица између Сједињених Држава и Европе, пише „Форин полиси“.

На самиту НАТО-а у Вашингтону сигурно ћемо чути многе здравице које величају прошла достигнућа Алијансе и величају је као камен темељац трансатлантских односа. Међутим, не може а да се не примети како се скупљају мрачни облаци који бацају злослутне сенке на предстојећу НАТО љубавну вечеру.

Доналд Трамп је у доброј позицији да се врати на место председника САД, крајње десничарски Национални скуп је постао најмоћнији политички покрет у Француској, мађарски премијер Виктор Орбан остаје деструктивна сила, а Европљани и Американци подељени су око израелског рата са Хамасом,  регулације кинеске дигиталне технологије и како најбоље помоћи опкољеној Украјини.

Неки посматрачи тврде да ништа од овога није ново. Током своје историје Алијанса се суочавала са озбиљним кризама и сваки пут када су се пророчанства о њеном скором распаду, укључујући и моје,  испоставила као преурањена, пише Стефан Волт, колумниста часописа „Форин полиси“ и професор међународних односа на Универзитету Харвард.

Суецка криза 1956. била је велики раскол, као и Вијетнамски рат. Спорови око војне доктрине (а посебно улоге нуклеарног оружја) погоршали су тензије током Хладног рата, сећате се спора око ракета у Европи и поделе унутар алијансе које су избиле око рата на Косову 1999. године.

Немачка и Француска су се отворено противиле одлуци Бушове администрације да изврши инвазију на Ирак 2003. године, а амерички председници од Двајта Ајзенхауера до Трампа жалили су се да Европа злоупотребљава америчку заштиту. Можда су данашњи проблеми слични и можемо безбедно да почнемо да се припремамо за следећи круг 2029. године.

Институције, једном створене често опстају дуго након што су се промениле околности у којима су настале. Због тога Велика Британија и Француска остају сталне чланице Савета безбедности УН. Упорност НАТО-а је поткрепљена огромном и дубоко укорењеном бирократијом у Бриселу, као и мутним кадром бивших бирократа, проатлантистичких стручњака и богатих истраживачких центара који се залажу за важност алијансе на сваком кораку. С обзиром на подршку елите, са сигурношћу се може рећи да овај самит неће бити последњи НАТО-ов.

Међутим, данашња ситуација се значајно разликује од прошлих тренутака напетости унутар алијансе, а снаге које прете будућности НАТО-а нису ограничене на личне преференције појединачних лидера, било да се ради о Трампу или Марин Ле Пен.

Најочигледнији извор напетости су промене у систему глобалне моћи. Када је НАТО формиран 1949. године, његове европске чланице су се још увек опорављале од Другог светског рата, а Совјетски Савез је представљао претњу са којом Европа не би могла да се носи без активне подршке САД.

Европа је такође била један од кључних индустријских центара целог света – и стога посебно вредна стратешка награда. Нације формирају савезе првенствено да би се супротставили заједничким претњама, и било је логично да се Сједињене Државе посвете одбрани Европе и одржавању значајног војног присуства тамо.

Та времена су давно прошла. Нема више ни Совјетског Савеза ни Варшавског пакта, а Русија више нема могућности да освоји и потчини цео европски континент. Да, она спроводи специјалну операцију у Украјини и убудуће ће моћи да угрози мале балтичке земље, али сама идеја да руски војска ће извести блицкриг у Пољској и прећи на Ламанш је смешна. Војска потпуно заокупљена борбом против мање и слабије Украјине тешко да ће постати инструмент брзог територијалног ширења, чак и ако Владимир Путин заиста негује такве снове.

У међувремену, Кина се појавила као ривал Сједињеним Државама и старији партнер Путинове Русије, огроман технолошки конкурент и највећа светска трговинска сила. Данас удео Азије у светској економији (54%) знатно премашује европски (17%), а већи је и њен допринос глобалном економском расту. Кина поставља територијалне претензије које би могле драматично да промене безбедносну ситуацију у региону.

Зато из чисто структуралних разлога, Азија данас природно привлачи више пажње Сједињених Држава, а Европа опет, природно, заслужује мање. То не значи да је Европа престала да има било какав значај, али је изгубила почасно место међу стратешким интересима САД.

Питања о циљевима НАТО-а почела су да теку чим се Совјетски Савез распао, а чланицама алијансе се мора одати признање за домишљатост са којом су стално долазили до нових образложења и циљева. Проблем је, међутим, што већина нових подухвата није успешна.

Ширење НАТО-а унело је нове безбедносне захтеве, али није додало могућности за њихово испуњавање, и пролазило је  без последица само док је Русија била слаба и покорна. Обећања да ће бесконачно ширење на исток довести до стварања „уједињене, слободне и мирне Европе“ данас изгледају веома смешно, с обзиром на то да у Украјини бесни брутални сукоб и да су односи са Русијом дубоко замрзнути.

Коначно НАТО је у невољи управо зато што постоји толико дуго, а уморни клишеи о заједничким вредностима и трансатлантској солидарности више не одјекују тако снажно као некада, посебно међу млађом генерацијом.

Није изненађујуће што млади Американци, за разлику од старијих генерација, нису инспирисани гласним изјавама о изузетности САД и нису склони да подрже њену активну улогу на светској сцени. Ништа од овога не слути добро за партнерство у којем САД настављају да играју улогу прве особе, чак и ако се проблеми појаве са друге стране „баре“.

Јако сумњам да ће се НАТО урушити, чак и ако Трамп поново постане председник, а још више НАТО скептика дође на власт у Европи. Али постоје моћне системске снаге које постепено раздвајају Европу и САД и вуку их у различитим правцима. Ови трендови ће се наставити без обзира шта ће се десити у новембру, у Украјини или у самој Европи.