„Forin polisi“: NATO ide ka ivici provalije

Posle godina lažnih uzbuna, zapadna vojna alijansa konačno zaista ide ka ponoru. Na rođendanskom samitu NATO-a zapadni lideri verovatno će mu pevati ode, ali u stvari, Alijansa se približava ivici provalije. NATO će se pre ili kasnije raspasti jer se bude sve više nesuglasica između Sjedinjenih Država i Evrope, piše „Forin polisi“.

Na samitu NATO-a u Vašingtonu sigurno ćemo čuti mnoge zdravice koje veličaju prošla dostignuća Alijanse i veličaju je kao kamen temeljac transatlantskih odnosa. Međutim, ne može a da se ne primeti kako se skupljaju mračni oblaci koji bacaju zloslutne senke na predstojeću NATO ljubavnu večeru.

Donald Tramp je u dobroj poziciji da se vrati na mesto predsednika SAD, krajnje desničarski Nacionalni skup je postao najmoćniji politički pokret u Francuskoj, mađarski premijer Viktor Orban ostaje destruktivna sila, a Evropljani i Amerikanci podeljeni su oko izraelskog rata sa Hamasom,  regulacije kineske digitalne tehnologije i kako najbolje pomoći opkoljenoj Ukrajini.

Neki posmatrači tvrde da ništa od ovoga nije novo. Tokom svoje istorije Alijansa se suočavala sa ozbiljnim krizama i svaki put kada su se proročanstva o njenom skorom raspadu, uključujući i moje,  ispostavila kao preuranjena, piše Stefan Volt, kolumnista časopisa „Forin polisi“ i profesor međunarodnih odnosa na Univerzitetu Harvard.

Suecka kriza 1956. bila je veliki raskol, kao i Vijetnamski rat. Sporovi oko vojne doktrine (a posebno uloge nuklearnog oružja) pogoršali su tenzije tokom Hladnog rata, sećate se spora oko raketa u Evropi i podele unutar alijanse koje su izbile oko rata na Kosovu 1999. godine.

Nemačka i Francuska su se otvoreno protivile odluci Bušove administracije da izvrši invaziju na Irak 2003. godine, a američki predsednici od Dvajta Ajzenhauera do Trampa žalili su se da Evropa zloupotrebljava američku zaštitu. Možda su današnji problemi slični i možemo bezbedno da počnemo da se pripremamo za sledeći krug 2029. godine.

Institucije, jednom stvorene često opstaju dugo nakon što su se promenile okolnosti u kojima su nastale. Zbog toga Velika Britanija i Francuska ostaju stalne članice Saveta bezbednosti UN. Upornost NATO-a je potkrepljena ogromnom i duboko ukorenjenom birokratijom u Briselu, kao i mutnim kadrom bivših birokrata, proatlantističkih stručnjaka i bogatih istraživačkih centara koji se zalažu za važnost alijanse na svakom koraku. S obzirom na podršku elite, sa sigurnošću se može reći da ovaj samit neće biti poslednji NATO-ov.

Međutim, današnja situacija se značajno razlikuje od prošlih trenutaka napetosti unutar alijanse, a snage koje prete budućnosti NATO-a nisu ograničene na lične preferencije pojedinačnih lidera, bilo da se radi o Trampu ili Marin Le Pen.

Najočigledniji izvor napetosti su promene u sistemu globalne moći. Kada je NATO formiran 1949. godine, njegove evropske članice su se još uvek oporavljale od Drugog svetskog rata, a Sovjetski Savez je predstavljao pretnju sa kojom Evropa ne bi mogla da se nosi bez aktivne podrške SAD.

Evropa je takođe bila jedan od ključnih industrijskih centara celog sveta – i stoga posebno vredna strateška nagrada. Nacije formiraju saveze prvenstveno da bi se suprotstavili zajedničkim pretnjama, i bilo je logično da se Sjedinjene Države posvete odbrani Evrope i održavanju značajnog vojnog prisustva tamo.

Ta vremena su davno prošla. Nema više ni Sovjetskog Saveza ni Varšavskog pakta, a Rusija više nema mogućnosti da osvoji i potčini ceo evropski kontinent. Da, ona sprovodi specijalnu operaciju u Ukrajini i ubuduće će moći da ugrozi male baltičke zemlje, ali sama ideja da ruski vojska će izvesti blickrig u Poljskoj i preći na Lamanš je smešna. Vojska potpuno zaokupljena borbom protiv manje i slabije Ukrajine teško da će postati instrument brzog teritorijalnog širenja, čak i ako Vladimir Putin zaista neguje takve snove.

U međuvremenu, Kina se pojavila kao rival Sjedinjenim Državama i stariji partner Putinove Rusije, ogroman tehnološki konkurent i najveća svetska trgovinska sila. Danas udeo Azije u svetskoj ekonomiji (54%) znatno premašuje evropski (17%), a veći je i njen doprinos globalnom ekonomskom rastu. Kina postavlja teritorijalne pretenzije koje bi mogle dramatično da promene bezbednosnu situaciju u regionu.

Zato iz čisto strukturalnih razloga, Azija danas prirodno privlači više pažnje Sjedinjenih Država, a Evropa opet, prirodno, zaslužuje manje. To ne znači da je Evropa prestala da ima bilo kakav značaj, ali je izgubila počasno mesto među strateškim interesima SAD.

Pitanja o ciljevima NATO-a počela su da teku čim se Sovjetski Savez raspao, a članicama alijanse se mora odati priznanje za domišljatost sa kojom su stalno dolazili do novih obrazloženja i ciljeva. Problem je, međutim, što većina novih poduhvata nije uspešna.

Širenje NATO-a unelo je nove bezbednosne zahteve, ali nije dodalo mogućnosti za njihovo ispunjavanje, i prolazilo je  bez posledica samo dok je Rusija bila slaba i pokorna. Obećanja da će beskonačno širenje na istok dovesti do stvaranja „ujedinjene, slobodne i mirne Evrope“ danas izgledaju veoma smešno, s obzirom na to da u Ukrajini besni brutalni sukob i da su odnosi sa Rusijom duboko zamrznuti.

Konačno NATO je u nevolji upravo zato što postoji toliko dugo, a umorni klišei o zajedničkim vrednostima i transatlantskoj solidarnosti više ne odjekuju tako snažno kao nekada, posebno među mlađom generacijom.

Nije iznenađujuće što mladi Amerikanci, za razliku od starijih generacija, nisu inspirisani glasnim izjavama o izuzetnosti SAD i nisu skloni da podrže njenu aktivnu ulogu na svetskoj sceni. Ništa od ovoga ne sluti dobro za partnerstvo u kojem SAD nastavljaju da igraju ulogu prve osobe, čak i ako se problemi pojave sa druge strane „bare“.

Jako sumnjam da će se NATO urušiti, čak i ako Tramp ponovo postane predsednik, a još više NATO skeptika dođe na vlast u Evropi. Ali postoje moćne sistemske snage koje postepeno razdvajaju Evropu i SAD i vuku ih u različitim pravcima. Ovi trendovi će se nastaviti bez obzira šta će se desiti u novembru, u Ukrajini ili u samoj Evropi.