Инсајдери нигде нису популарни

Судбина Горана Милошевића, бившег радника „Путева Србије”, који је један од главних сведока на суђењу „друмској мафији” и који после отказа три године безуспешно трага за послом, требало би да буде, пре свега опомена држави јер је као један од пет приоритета дефинисaла борбу против криминала и корупције, каже Немања Ненадић, извршни директор Транспарентности Србија. Од те борбе, како каже, нема ништа ако се не повећа број оних који су спремни да укажу на те незаконите појаве у својим срединама.

„Не може се очекивати било какав велики напредак све док се не пружи заштита људима који ризикујући штетне последице говоре о тим појавама. Доношење закона, јачање полиције и тужилаштва, корисно је, али с обзиром на природу корупције, као односу за који зна мали број људи, непроцењива је улога инсајдера”, каже Ненадић.

На питање да ли то што се нико из странака није сетио Милошевића када су расподељивали јавна предузећа и омогућио му да коначно почне да ради, може да се протумачи као њихова небрига за судбину „обичног човека”, Ненадић истиче да не би у први план требало стављати партије.

„То би требало да буде ствар државних органа. Странке су веома моћне у Србији, али је та њихова моћ ванинституционална и не бих волео да од њих тражимо да јачају ту ванинституционалну моћ, па макар и за неку корисну ствар. Политичке странке могу да се постарају да преко својих представника у скупштини предложе законе који ће омогућити да људи који указују на злоупотребе буду не само заштићени од прогона већ и награђени колико је то могуће. Ту треба да буде њихова улога”, сматра Ненадић.

Он, међутим, напомиње да чак и ако неко буде враћен на посао не значи да ће после „славе” коју је стекао указујући на незаконитости бити поштеђен непријатности.

„Шиканирања су могућа и унутар законског оквира. То што ће неко бити враћен на посао не значи да касније неће трпети штетне последице, али то може да се прикаже и као да није у вези са оним што је урадио”, објашњава Ненадић.

Он додаје да је велики проблем за ове људе такозване „дуваче у пиштаљке” то што по правилу ниједно предузеће нити средина не воли оне који од ње искачу. И то је тако не само у Србији него свуда у свету.

Са овим ставом слаже се и Иван Милошевић, власник агенције за лобирање и маркетинг МЦ 2. Он каже да је Милошевићева судбина опште место јер „врана врани очи не вади”.

„Странке се смењују на челу јавних предузећа, али без обзира на то како се зову, демократске или либералне, највише воле модел који је успоставио Слободан Милошевић у коме се самостално размишљање сматра нелојалношћу. То што се њему десило лош је сигнал за све друге који укажу на неправилности, они се практично деморалишу, али то странкама и одговара, јер нико не воли такве људе пошто желе да остваре што већи степен контроле са што мање таласања. Нико не жели да у предузећу има некога ко их ’цинкари’ јер се то, без обзира колико човек имао добре намере, управо тако схвата”, каже Милошевић.

Он истиче да би свакако за једну фирму био добар маркетиншки потез да је човека као што је Милошевић вратила на радно место, али да би требало имати на уму да се у партијама одлуке доносе не само на основу онога што је медијски атрактивно већ да је то само један део слагалице коју чине и правно-имовински, политички, менаџерски аспекти.

У неким земљама, суочени са оваквим проблемом, кроз законску регулативу покушали су да заштите инсајдере. У Великој Британији, каже Ненадић, постоји Закон о обелодањивању у јавном интересу који је донет пре више од десет година после неких катастрофа које су им се десиле, а службеници су били застрашени да о томе преговоре.

„Уопште није битно да ли је реч о службенику из јавног или приватног сектора, јер свугде има информација од јавног значаја. Корупција или криминал могу да буду чак мањи проблем. Шта ако неко ко ради у водоводу сазна да вода није технички исправна, али не сме о томе да прича из страха од последица”, каже Ненадић.

Један од начина на који се овакве ситуације могу предупредити јесте и примена „института Кјуито” што је случај у САД. Реч је о томе да неко ко уочи да је држава преварена неким послом, ако укаже на то има могућност да добије део новца који је држава уштедела због његове савесности. О оваквом начину стимулације, каже Ненадић, могло би да се размишља и у нашој земљи.

-----------------------------------------------------------

За Милошевића нико није ургирао

У нашу редакцију јуче је стигао допис из ЈП „Путеви Србије” у коме се каже да се Горан Милошевић није до сада њима обраћао са захтевом да се врати на посао. Нико, како кажу, није ни ургирао да он буде поново ангажован. О могућностима да се поново запосли у својој старој фирми, у „Путевима Србије” кажу да то „зависи од потреба процеса рада у оквиру Сектора наплате путарине, где је именовани раније радио”.

У овој фирми подсећају да је он радни однос засновао 2000. године те да је све до 2006. године када му је „због истека уговора о раду на одређено време раскинут радни однос” радио на одређено и да му је сваких шест месеци продужаван уговор. Тиме је практично потврђено оно што је и Милошевић рекао у исповести објављеној у „Политици” пре два дана.

Да подсетимо, повереник за информације Родољуб Шабић је, у изјави за наш лист рекао да је покушао Милошевићу да помогне да се врати на радно место тако што се обратио министру за инфраструктуру Милутину Мркоњићу, а у министровом кабинету нам је потврђено да је та молба прослеђена у „Путеве Србије”.