Четири године нисам крочио у Демократску странку

Мислим да Срби нису схватали када сте их упозоравали да је одувек постојала амбиција да се власт сужава. Просечан гласач не воли превише кад му се цитира Монтескје, зар не?

Један мој пријатељ знао је да се шали говорећи „шта ће ми власт ако не могу да је злоупотребим”. У Србији нема значајније политичке традиције демократије и институција које би биле брана злоупотреби власти. Власт је увек била виђена као плен, још од Глишићеве „Главе шећера” до данас. Међутим, не треба потцењивати просечног грађанина, он много више него што се мисли разуме зашто су важни демократски парламент, независно судство, одговорна и контролисана влада. Данас популизам настоји да те стандарде релативизује, да осиромаши политику од сваке идеје.

Ви, с друге стране, као да нисте много марили за политички маркетинг и технологије доласка на власт. Грешим ли?

Нисам употребљавао популистичке методе и пароле, сматрам да политичар мора да буде озбиљан. Проблеми су најчешће сложени, ни решења не могу бити једноставна, али морају бити разумљива грађанима. И морате бити доследни. Док сам водио ДС, на пример, он је био одлучно против рата, тражили смо престанак бомбардовања Вуковара и Дубровника, једнако као што смо тражили престанак бомбардовања Србије 1999.

Рецимо, после агресије НАТО-а, послали сте писмо свим опозиционим лидерима. Сви су дошли на састанак. И Ђинђић и Костуница. Дошли су због Вашег ауторитета. Ви сте били праотац ДОС-а, иако је то мало познато. Зашто сте се склонили из игре?

Тренутак ми се чинио одсудним, да опозиција нешто мора да уради. Морали смо да се окупимо и покушамо да радимо заједно. Сви су дошли на састанак, први састанци ДОС-а одржавани су у Демократском центру. И Драшковић се касније придружио, али није изашао на изборе на листи ДОС-а. То га је коштало. Иначе, погрешан вам је утисак да сам се склонио из игре. Био сам политички активан све до краја мог последњег мандата 2020. године, кад смо се ДС и ја удаљили због бојкота.

Подсећам и да сте се 2003. године кандидовали за председника Србије против Томислава Николића. Мало ко се сећа да сте тада освојили више гласова него Борис Тадић следеће године у првом кругу, кад је постао шеф државе.

И то је био важан политички тренутак после убиства Ђинђића и ванредног стања. Постојала је извесна дезоријентација у проевропском бирачком телу. Сложили смо се да би било важно да демократска европска опција има председничког кандидата да се сачувају демократски гласови, да се ти гласови не би расули, на наредним изборима их је тешко покупити. Тада је, међутим, за успех избора била потребна излазност већа од 50 одсто. Лабус и Коштуница су своје бираче позвали да бојкотују председничке изборе, што је практично онемогућило прелазак тог цензуса. Добио сам 893.000 гласова у првом кругу, неких 40.000 гласова више од Бориса 2004. године, али тада више није био потребан цензус.

Три српска владара су Ваша политичка деца: Ђинђић, Коштуница и Тадић. И свако од њих Вас је на свој начин изневерио. Да ли власт не познаје захвалност и пријатељство?

Моје познанство, па и пријатељство са сваким од њих, као и околности наше сарадње, били су потпуно различити. Људи се у политици спајају и разилазе, због политичких идеја или због других интереса. Могуће је да се после разлаза поново нађу на истом путу. Тако је било са Зораном. С њим није било само дубоко пријатељство, него и сарадња, па и мој велики утицај на његово сазревање у Немачкој. С Борисом ме повезивало велико пријатељство с његовим родитељима.

И поред тога, током владавине ДОС-а, били сте веза између Ђинђића и Коштунице, нарочито у кризним ситуацијама. Зашто се о томе мало зна?

Увек сам радо цитирао Џеферсона да је компромис стратегија демократије. У организацијама у којима сам радио стално сам се залагао да се, ако је могуће, постигне консензус или бар висок ниво сагласности. О тој улози „помиритеља” нисам никад говорио јавно јер сам сматрао да је трагање за решењима прихватљивим за све нормалан политички процес. Решио сам неке кризе које су могле да имају озбиљне последице.

Допада ми се једна Ваша теза: У Србији су интелигенција и полуинтелигенција навикле да буду уз власт, али и противнике власти, да изигравају мудре главе.

То се односи само на један део интелигенције, он је бучан, наводно политички активан, а под утицајем је Академије и Цркве. О овој појави најбоље сведочи стварање ДЕПОС-а 1992. кад је та интелигенција хтела да она руководи политичким партијама, као неки кров над њима. Један од њих је тада рекао „ми мудре главе држаћемо дизгине, а странке ће да вуку кола”. То показује како уопште нису разумели улогу политичких партија и природу вишепартијског система или нису хтели да прихвате његова правила.

Како гледате на готово потпуни нестанак Демократске странке? Шта је узрок томе и како ће утицати на демократију у нашој земљи?

Странка је изгубила руководство. А потом и чланство. Демократска странка је пропала кад је престала да брани свој програм, да буде самостална и независна партија и кад је подлегла притиску да бојкотује изборе. Доносила је погрешне одлуке о искључивању угледних чланова, распуштању одбора и омладине, не схватајући да се у опозицији сабирају снаге, а не расипају. Видимо данас колико нам недостаје Демократска странка каква је некад била, па чак и кад је имала само седам посланика у првом вишестраначком парламенту. Она је била носилац прогресивних идеја, европских вредности, антиратног става, имала је компетентне људе широм Србије.

Ко Вас је од претходних лидера ДС-а позвао да му дате неки савет или да се обратите Главном одбору?

Звали су, али обично кад је требало да ауторитетом првог председника подржим неку њихову иницијативу. Али, генерално, размена мишљења није пракса коју негују наши лидери. Последња моја интервенција у ДС-у била је 2020. приликом одлучивања о бојкоту избора. Написао сам текст „Шта није демократски”, у којем сам критиковао политику странке. Увек сам сматрао да је бојкот избора неприхватљив метод, функција политичке странке је борба за гласове бирача. Међутим, кад сам то покушао да кажем на том, за мене последњем Главном одбору, један од тадашњих потпредседника ме прекинуо после пет минута. Захвалио сам се, сишао с говорнице и више никад у странку нисам крочио. Одлука о бојкоту била је дубоко погрешна, о чему данас говоре и многи који тада нису увиђали грешку. А тај потпредседник је после тог Главног одбора изашао из странке да би у свом граду, где је био градоначелник, ипак окушао срећу на изборима, али неуспешно.

Мислите да мудрост, знање и искуство данас служе за подсмех?

И ван политике, примећујем данас код млађих генерација да мисле да од старијих немају шта да науче. То је доста опасно. Цивилизација је настала и одржавала се кроз интергенерацијску размену. Не одустајем од преношења знања и искуства млађима. Ових дана радује ме прослава једног, за мене, моје сараднике и пријатеље, важног јубилеја: Фондација Центар за демократију обележава 30 година рада – ту смо образовали више хиљада младих људи кроз школе Политеја и Периклес, објавили вредне публикације као што је Светска енциклопедија мира, одржали више од 150 озбиљних и отворених расправа, с другима јачали цивилно друштво... Одржати у Србији такву организацију три деценије сматрам великим успехом.

Да ли Вас је можда Александар Вучић позвао да се консултује с Вама око неких важних државних питања?

Нисмо никад разговарали.

Шта бисте поручили Вучићу, а шта опозицији?

Препоручио бих му да се држи Устава, да поштује принцип да демократија не може бити владавина једног човека и да као председник државе треба да заступа и оне који за њега нису гласали. А опозицији да направи једну велику опозициону странку која ће да буде озбиљна алтернатива.

Шта мислите о расту деснице у Европи, а нарочито у Француској? Постоје ли данас уопште идеологије или су се претвориле у маркетиншки пројекат мултинационалних суперкорпорација?

Обрадовао ме успех лабуриста у Великој Британији, а онда нарочито и заустављање крајње деснице у Француској. Брзи развој технологије и истовремено неограничено богатство и стварање милијардерске зараде великих компанија, расипање средње класе ка половима, истовремено осиромашење широких слојева, стварају велику тескобу и несигурност код грађана. После Другог светског рата свака наредна генерација живела је боље од претходне, али то више није тако. С неолиберализмом, традиционално јаке партије левог и десног центра изгубиле су програмску супстанцу, потпале под утицај великих компанија и изгубиле поверење грађана. Дезоријентисани, грађани се окрећу онима који нуде брза решења, а популисти ту налазе своје тржиште. Али и они су неретко креирани или условљени од компанија.

Хајде да се играмо политичке астрологије. Шта ће свету донети победа Доналда Трампа, а шта Џозефа Бајдена на изборима у Америци?

У том избору тешко је наћи основа за мало оптимизма. Криза озбиљног државништва је исувише опасна, не само у САД.

Ваша биографија има 1.200 страница и рекли сте ми да ће је веома мали број људи прочитати. Људи све мање читају, а све више у помоћ зову вештачку интелигенцију. Плаши ли Вас такав свет?

Дигитални јаз између мене и младих генерација је огроман, иако сам се трудио да држим корак. Вештачка интелигенција је тектонска промена. Њу сигурно нисам сањао нити предвидео као дечак пре 80–90 година. Свет се толико брзо мења да се питам како је данас уопште могуће спроводити реформе. За реформу је потребно време. А чим је започнете, околности се промене. Потребно је много предвиђања, а за то је потребно велико знање.